Lovorike

Pre nego što završe u gulašu, ostaviću lovorike da se još malo suše na vetru.

Izdavačka kuća Alma redovno organizuje konkurse za minijaturu, nekad sa dodelom prvog, drugog i trećeg mesta, nekad bez, uvek sa pratećom zbirkom. Priče od petnaestak redova su kolačići koje je zadovoljstvo progutati u jednom zalogaju, kao i izneti na sto pred druge. Do sada je bilo devet takvih konkursa, devet zbirki, u nekima od njih i mojih priča.

Na ovom poslednjem, tek završenom, dospeo sam na prvo mesto, što je lepo, ali je još lepše to što se zbirka zove po nagrađenoj priči.

Izgleda da ove godine gulaš uopšte neće biti loš…

Prijatno.

DESIĆE SE DOGAĐAJ!

U četvrtak, 28.10.2010., u hali I beogradskog sajma, na štandu Čarobne knjige, dole u areni, od 17h ću se družiti sa svakim ko naleti. Ulaziću u duge rasprave sa onima koje poznajem, komentarisaću vreme s neznancima. Potpisaću Senku svakom ko želi. Razumeću i onoga ko ne želi.

Biću dobar, obećao sam izdavaču.

A posle idemo u kafanu, gde neću biti dobar.

Živeli.

Dobra i loša rešenja

 

Kreće sezona samoubistava.

Džejms Salis kaže da je kao dečak sa puno elana započinjao priče koje kasnije nije uspevao da nastavi ili završi. Vremenom mu se život pretvorio upravo u te stranice. Ljudi koje je poznavao i voleo našli su svoje mesto u nekom od romana ili priča, emotivne veze je izgladio u pesmama, a zatim ih napustio, ili se možda desilo obrnuto. Nije ni važno… Kaže da su najpotresniji trenuci u njegovom životu prerasli u beleške, zatim u stranice, a onda u knjige. Bolje pronaći privremena rešenja za trajne probleme, nego trajno rešenje za one privremene.

Nije nikakvo čudo što je i njegov poslednji roman, “Salt River“, ispunjen melanholicima koji, uprkos saznanju da su osuđeni na život, ipak nastavljaju da se bore s njim, ili da se mire s njim – svako po svom nahođenju. Tiha depresija provejava kroz Salisove stranice, ali ne dozvoljava da sklopimo korice i odustanemo od knjige. Jer, svaki put kada postane neizdrživo, kada mesečev srp požanje ono što je tog jutra niklo, mi ostajemo u uverenju da će se sutradan proklijati novo seme. I da će nekome biti od značaja, makar na tren.

Salis je pesnik, muzičar, pisac i zdravstveni radnik. Ili je sve to možda jedno te isto.

Njegovi likovi, a i mi s njima, često pod kožom osećaju neprijatno golicanje. Ali, kako kaže jedan od njih na kraju “Salt River-a“, to što plačemo nije zato što smo tužni, već zato što je svet oko nas tako lep.

Osuđeni smo, ili blagosloveni, da se nosimo s tim.

Eto dobre jesenje katarze.

MESTA, MESTA!

“Verovali ili ne, Šostakovičevi gudački kvarteti pogodili su više ljudi od Staljinovih metaka. A i više je srdaca puklo od Betovenovih simfonija nego od masne hrane. Više ljudi je nastradalo zbog Uliksa nego zbog antraksa. Brojnije su žrtve 1984-te nego 9-og 11-og. Više se ljudi borilo protiv Zvezde smrti nego u ime Crvene zvezde. Više toga se zna o Karingtonu nego o Karađorđu, iako obojica imaju dinastiju. Više je ljudi stradalo od džoginga nego od dopinga. Šta mislite, ko ima veću istorijsku ulogu, Josip Broz ili Josip Kraš? Kondoliza ili Mona Liza?

Znate li da su Satanski stihovi opasniji od satane? Da više ljudi zna ko je Den Braun nego Gordon Braun? I da više klinaca želi na Hogsvort nego na Oksford?“

Kaže on meni. A ne zna da ja znam, da sam sasvim siguran, da su slovna mesta često snažnija od biračkih.

G & G

Da nastavimo u istom duhu: ispostavlja se da novi romani dvojice pisaca koje bih i neprijatelju preporučio ne samo da izlaze u istom godišnjem dobu iste godine kao Senka – već u istih mesec dana.

Glen Hiršberg, majstor pripovetke retko izostavljan iz svih ozbiljnijih horor antologija, izbacio je pre neki dan drugi roman, “The Book of Bunk“, za Earthling Publications, malog izdavača koji voli ograničene tiraže i luksuzna izdanja, kao i da u njih pakuje naslove koji zaslužuju takvu pažnju.
Ako je suditi po Glenovim dosadašnjim knjigama, romanu “The Snowman’s Children“ i dvema zbirkama priča (“Two Sams“, “American Morons“), “The Book of Bunk“ će doneti besprekoran jezik, pažljivo pripovedanje, melanholičnu stravu i jedan mračan ali topao i prisan pogled na svet. Jedva čekam da otvorim korice, kao i da prenesem nove informacije o ovom piscu. A biće ih.

Grejem Džojs ima više ostrvskog ordenja za fantastiku nego britanska kraljica kučića. Ili, ne znam, cipela, ako joj je to fora. Njegova “Magija života“ (Dereta), ili “The Tooth Fairy“ dragulji su u ionako visokokaratnom engleskom književnom moru. Pre nekoliko godina je počeo da piše i za decu, i tu takođe uspeo da bude primećen. Pa je napisao roman pod pseudonimom (William Heaney) i postigao još veći uspeh nego sa sopstsvenim imenom i prezimenom. Zatim mu je izašla knjiga o fudbalu i svemu ostalom. Za nju je takođe nominovan za nagradu.
21. oktobra izlazi Grejemov novi roman, “The Silent Land“, i retki koji su imali priliku da ga čitaju kažu da će se svideti onima koji već vole Džojsa, ili Simonsov “Teror“, ili, recimo, seriju “Lost“.

Da?

Senka na sajmu

Najbolje se čeka u tišini. U moru svakodnevnih vesti o knjigama i knjižarima, tek poneku vreme opravda. Mnogo je želja, velika su očekivanja, a mehanizmi neuštimovani i nepredvidivi. Bilo je teško gristi se za jezik i preklapati usta dlanovima, što, na svu sreću, više ne moram da radim, jer će se:

na ovogodišnjem beogradskom sajmu knjiga, u poslednjoj nedelji samotnog oktobra, na štandu “Čarobne knjige“ pojaviti roman Senka naše želje.

Kako budem dobijao dalje informacije o prenatalnom životu Senke, tako ću vam ih ovde prenositi, a za posle… Pa, vidimo se valjda na sajmu.

Živeli.