Kreće sezona samoubistava.
Džejms Salis kaže da je kao dečak sa puno elana započinjao priče koje kasnije nije uspevao da nastavi ili završi. Vremenom mu se život pretvorio upravo u te stranice. Ljudi koje je poznavao i voleo našli su svoje mesto u nekom od romana ili priča, emotivne veze je izgladio u pesmama, a zatim ih napustio, ili se možda desilo obrnuto. Nije ni važno… Kaže da su najpotresniji trenuci u njegovom životu prerasli u beleške, zatim u stranice, a onda u knjige. Bolje pronaći privremena rešenja za trajne probleme, nego trajno rešenje za one privremene.
Nije nikakvo čudo što je i njegov poslednji roman, “Salt River“, ispunjen melanholicima koji, uprkos saznanju da su osuđeni na život, ipak nastavljaju da se bore s njim, ili da se mire s njim – svako po svom nahođenju. Tiha depresija provejava kroz Salisove stranice, ali ne dozvoljava da sklopimo korice i odustanemo od knjige. Jer, svaki put kada postane neizdrživo, kada mesečev srp požanje ono što je tog jutra niklo, mi ostajemo u uverenju da će se sutradan proklijati novo seme. I da će nekome biti od značaja, makar na tren.
Salis je pesnik, muzičar, pisac i zdravstveni radnik. Ili je sve to možda jedno te isto.
Njegovi likovi, a i mi s njima, često pod kožom osećaju neprijatno golicanje. Ali, kako kaže jedan od njih na kraju “Salt River-a“, to što plačemo nije zato što smo tužni, već zato što je svet oko nas tako lep.
Osuđeni smo, ili blagosloveni, da se nosimo s tim.
Eto dobre jesenje katarze.
