Darko Tuševljaković

Gosti dolaze sa najrazličitijih strana. Sećam se jednog para koji je živeo u Venusportu, neverovatni ljudi: živeli kao psi, a opet bili veseli i nasmejani, puni života. Poznavao sam i tipa iz Lauela, na Marsu: pilot, samac, stari šmeker. Nijedna mu nije odolela. Vraški je umeo da zabavi doživljajima iz kokpita letelica kojima je upravljao. Tu su onda najamnici sa Kolonija; uglavnom rudari i svemirski mehaničari, ali i razni sitni prodavci magle i lake zabave koji idu uz njih, reparatori opreme, lopovi, muzičari lutalice, avanturisti najrazličitijih kalibara, žene u potrazi za dijamantskim asteroidima i muškarci koji znaju njihove lokacije, probisveti u potrazi za ženama plave kože i jeftinim provodom na Planetama plezira, naučnici koji proveravaju sumanute teorije na obodu crne rupe, moćnici koji ih plaćaju ne bi li jednog dana stavili uzde na osnovne sile univerzuma.

Baš ih ima raznih.

I svi me oni, kada dođu, pitaju isto: “Je li, kako je kod tebe? Čuli smo, bilo je gusto. Je li sada sve u redu?“

“Naravno da je u redu“, zbrzam ja. “A ako i nije – biće. Nego, pričajte vi meni“, pozivam ih, vučem za rukav. “Koji su najnoviji tračevi iz galaksije? Kakva je moda na Tau Cetiju, noćni život na Cisaldi, šta kažu top liste na Radio pulsaru?“

I oni mi, puni utisaka, pričaju do kasno u noć, dok se gore, među zvezdama, gase neispunjene želje.

Srećni vam svima praznici.

Živeli!

Sneg nas je pratio kao kišni oblak Džim Kerija u Trumanovom šouu. Pravda nas je najavila. Domaćini su nas opskrbili ićem i pićem. Petar Petrović je hipnotisao publiku projekcijama direktno iz ida. Ipak, kao da su nas slušali…

Turneja se nastavlja, ho, ho, ho: prvo Subotica, 25. decembar, art bioskop Lifka, pa malo da slavimo neumitan protok vremena, pa Pančevo, 25 januar, mala scena Kulturnog centra. U međuvremenu možda – a posle sigurno – bude još nastupa. Čuće se.

Ho, ho, ho…

svi prazni prostori deo su istog ogromnog praznog prostora, šupljine ka kojoj M teži svaki put kada usni. litice sa kojih se, raširenih ruku, otiskuje u bezdan znale su da se pretvore u džinovske ringišpile sa čijih sedišta ispada i, uhvativši momenat, leti daleko, daleko… ili da postanu oblaci, beli kao posteljina. ispod njih bilo bi more, svetloplavo i namreškano, polje procvalih talasa. M je uvek mislila da će dodirnuti njegovu površinu i čuti talase kako se lome, ali se budila pre nego što bi stigla do vode… jedno vreme nije sanjala ništa. i to ništa bilo je šupljina, ali o njoj nije imala nikakvo mišljenje, osim što je znala da raste iznutra. ništa uvek ima oštre zube i otkida velike komade, sve dok od čoveka ne ostane samo koža, tako da je M pustila da je šupljina jede i jede. ali, kada je stigla do srca, zubi su joj se istupili i M oseti samo malu nepravilnost u ritmu… M je sinoć usnila san, bila je u tržnom centru, sa nepoznatim muškarcem, i popeli su se na poslednji nivo, odakle je pucao pogled na donje spratove i veliku fontanu u prizemlju. M je razgledala izloge sa muškarcem, ali je jedan njen deo sve vreme skakao u ponor i padao i padao, pljuskajući otvorenim dlanom po bistroj, ledenoj vodi.

Novi Sad je bio hladan. Mislim, napolju je bilo hladno, a u knjižari Delfi je ono ljudi što se usudilo da dođe po kijametu napravilo toplu atmosferu. Naši sad već stari drugari RAV i Džek su nas čekali napolju, dok smo mi momcima i devojkama umetnutim među štandove sa knjigama poput novogodišnjih ukrasa pričali o tri knjige. Bilo je onih koji su stigli sat vremena pre nas, zbog neobične greške na plakatu u izlogu knjižare, bilo je onih koji su mislili da kasne, pa stigli taman na vreme, bilo je onih koji su se vrzmali između gondola kao da biraju šta će da pazare, da bi se u trenutku preobrazili u pomne slušače. Bilo je aplauza nakon čitanja. Bilo je pitanja iz publike, bilo je čak i fotografisanja sa najiskusnijim od nas.
Posle nam se pridružio drugar Džek, doveli ga Bora i Maja iz Čarobne knjige, a onda i RAV, koji voli dobru muziku.
Na putu ka Beogradu, ledeni vetar je unutrašnjost kabine učinio još prijatnijom. Dok smo sabirali utiske, noć se, što kaže Oto, zaista krojila po meri sna.

Za sve zainteresovane za ovaj naš mali cirkus, obaveštenje: termin za Novi Sad je promenjen! Neće biti u petak, već u ponedeljak, 13. decembra, u knjižari Delfi, s početkom u 19h.

Rekli su sneg pred vikend, pa reko da se ne maltretirate…

Usput, Goran je ovde napisao lep ekološki blog. Pominje svašta, pa i Senku.

Nismo razbili flašu o Goranov RAV4 kad smo kretali iz Beograda za Niš i Leskovac, ali to ne znači da nektar nije potekao. Domaćini u oba grada su se svojski potrudili da nas ugoste, tako da mi je sada veoma teško da saberem utiske. Delom zbog toga što su svi pozitivni, pa ne znam kojim redom da ih iznesem, a delom i zato što krvni sudovi prekovremeno snabdevaju krizno područje gastro-intestinalnog trakta.

Lenj sam da prepričavam.
Lenj sam da čitam, pišem, slušam muziku… Dobro, može Springstin.

Obećavam, uradiću to sledeći put. Do kraja meseca nas očekuju Novi Sad i Subotica. A posle praznika još gradova, videćemo kojim redosledom.

Do tada, pročitajte šta je Oto napisao o vikendu na jugu. Sve je istina.

U subotu, 4. decembra, zateći ću se sticajem srećnih okolnosti na niškom sajmu knjiga, na zajedničkom štandu izdavačkih kuća Utopija i Čarobna knjiga. Od 13 do 14 sati, držaću zanimljivo dizajniranu hemijsku olovku u ruci. Koga bude zanimalo kako to izgleda, nek’ svrati. Vest o svemu tome možete pročitati i ovde.

Naravno, pratite i vesti o našoj maloj turneji (vidi dole).
Uzdravlje.