…iako on zna da im se muzika dopadala, ne puštaju diskove. Poput dresiranih medveda otrgnutih iz ruku vašarskih mučitelja koji čak i u prihvatilištu plešu na nepostojeću dreku harmonike, njih dvoje odbijaju da uživaju u onome što su nekad voleli, čak i kada im uslovi to dozvole – kao da će time zgrešiti, zgaziti po svemu kroz šta su prošli. Muzika je izašla iz njihovih života i izgleda nemoguće vratiti je natrag: biljku možete danima da ne zalivate, sigurni u to da će opet ozeleneti kada vam se ruka smili i podari joj malo vode, ali ako je ne zalivate dovoljno dugo, ni najsnažniji pljusak neće smekšati koru. Koren zaboravi kako se upija voda, uši postanu neosetljive na najdražu melodiju, kroz suve kanale i preko popucalih membrana duva atonalna promaja.
Često za ručkom sâm odabere nešto i pusti, tek da vidi reakciju i ohrabri ih da to čine bez njega (iznova ih uči), ali lica ostaju kruta, oči usredsređene na hranu, ruke uposlene unošenjem zalogaja u usta. Pokretima tela kao da mu saopštavaju da nam vremenom ostaju jedino fiziološke potrebe i tišina, a na posletku samo tišina.
Između zalogaja, poželi da im se suprotstavi, da drekne kako život ne može postati spora i bolna skleroza koju su zaboravili da masiraju, ali se zaustavi u sred rečenice: majka već odnosi tanjire od supe, gleda u njega i pita da li mu se svidelo.
Često bude ljut i brecne se na nju. Ali čovek uči dok je živ i ponekad – za sad samo ponekad – on odgovori da nikad nisam jeo lepši ručak. Jer to je, sve je sigurniji, naša jedina muzika…
