Darko Tuševljaković

Posle sahrane prijatelja, J. i M. su se po mraku vratili u stan. Dok su stajali oko rake, nisu ni primetili da se poslepodne pretvorilo u veče. Bilo je vreme za spavanje.

                „Moram da sperem ovaj dan sa sebe“ rekla je J.. Skinula je odeću koja je mirisala na opalo lišće i pustila vrelu vodu u kadu. M. se već na groblju osećao omamljeno od vetra, a sada mu se od pare dodatno mutilo pred očima. Izašao je na terasu i zapalio cigaretu. Dim se digao iznad krovova i nestao u visinama. „Sad je već lakše“, dobacila je J. iz kupatila. Zagledan u komšijske prozore, nije odmah primetio da se jedna prilika popela na krov susedne zgrade. Video ju je tek kada je raširila ruke, poput Isusa u Riju, i skočila.

                „Ubi se čovek!“

                U kupatilu, J. je zajecala.

                M. je izleteo iz stana, sjurio se niz stepenice i pretražio parkić između dve zgrade. Tela nigde nije bilo. Zbunjen, vratio se u stan.

                J. se brisala peškirom ispred zamagljenog ogledala. Mokra kosa joj se u trakama spuštala niz leđa. „Smiri se, molim te“, rekla je. Zatim je uključila fen.

                M. je izašao na terasu. Vlaga i buka iz kupatila su ga pratile, tražeći put napolje.

                Na krovu susedne zgrade, opet je stajao čovek, raširenih ruku.

                „Nemoj to da radiš!“

                J. je isključila fen. Učinilo joj se da je nešto čula.

                „Stani!“

                Čovek je opet skočio.

                I opet ga nije bilo dole, na pločniku.

                M. se po treći put našao na terasi. Nije se obazreo na J., koja je, polugola, poluosušena, zverala kroz prozore u mrak. Šarao je pogledom po susednom krovu, na kom sada nije stajao niko. Propeo se na prste, da bolje osmotri neravnu površinu. Bilo je uglova koje nije mogao da istraži, iza dimnjaka, podno matorih antena. Oprezno je stao na ogradu terase.

                „Šta to radiš?“

                Pitanje nije došlo iz stana, niti je glas pripadao J.. Sa trećeg sprata zgrade koja je bočno gledala na njihovu, čovek je uspaničeno mahao.

                „Nemoj! Vrati se nazad.“

                M. je raširio ruke i pustio se u dubinu.

                Posle nekoliko minuta, J. je izašla na terasu, odevena u pidžamu, i protrljala o zid dogoreli opušak ostavljen na ogradi.

                „Zbogom“, uputila je poslednji pozdrav prijatelju i vratila se unutra, da spava.

Pre neki dan, u trolejbusu kojim sam se vraćao kući s posla, našao se jedan ludak. Smrdeo je, nosio je odrpanu odeću, teturao se više nego što je to trola od nas tražila. Vređao je ljude oko sebe. Govorio im je da treba da crknu. I ovaj smrdljivi grad treba da crkne, da nestane, i svi u njemu, jebite se svi, jebao vas ovaj prljavi, smrdljivi grad, nosite se svi u tri pičke materine. Oko njega se otvorila čistina, nešto što se u gradskom prevozu retko viđa. Ljudi su skretali poglede, plašili su se. A onda je jedna beba, nekoliko sedišta dalje od klošara, zaplakala u majčinom naručju. Nadjačala je njegovo gunđanje, dok ju je majka nunala, tako da je morao da povisi glas. „Nosi ga napolje“, grmeo je i klatio se sve jače, divljeg pogleda ispod crnih, gustih obrva. „Nosi žgebe napolje, teraj se u materinu i ti i ono, jesi čula?!“

                Ljudi su ćutali, i ja sam ćutao. Trudio sam se da dišem na usta, toliko je zaudarala odeća ludaka. Tišinu je prekidalo samo njegovo disanje, čak je i uvlačenje vazduha u nozdrve zvučalo kao psovanje. A onda je jedan momak, opremljen naočarima poput mene, mada nešto mlađi i okretniji, prokomentarisao da nije u redu tako da govori o detetu i da treba da ga bude sramota.

                „Mene sramota?!“ zaurlao je ludak. „Mali, nemoj da ti nabijem cvikere u mozak! Ubiću te, majke mi, prosuću ti creva! Jebaću ti mater, mali, samo izađi napolje! Gotov si, pičko, naklao sam se ja u ratu takvih kao ti, i ima još da koljem. Izađi napolje, pičko jedna, da ti nabijem nož u grlo!“

                Ostali putnici kao da su se smanjili. Klošar je, onako pijan i poremećen, postao suvereni vladar brisanog prostora. Klatio se i urlao, obešen o držač poput gorile. A onda je na sledećoj stanici isteturao iz trole, ne prestajući da grmi, psuje. Svi smo odahnuli i na licima putnika sam primetio prve osmehe. U glavama svedoka, događaj je već postao anegdota koju će prepričavati ukućanima posle večere. Momak kojem je prećeno smrću odmahivao je glavom i svi oko njega odmahivali su glavama. Beba je i dalje plakala, zapravo nije plakala, drala se iz petnih žila.

                Tada, tako uplašen, iznerviran, besan, kategorički sam stajao na strani pravičnog momka. Mrzeo sam ludaka i žalio sam što nisam bio dovoljno hrabar da ga odalamim posred tintare i nogom u dupe isteram iz vozila. On, tako smrdljiv i neugledan, on se našao da kritikuje ostale. Da im preti, da ih kune. Ko si ti, bre, budalo?

                Posle sam se smirio i, raskomoćen, legao pred televizor kako bih pogledao film. Film je bio dosadan, program na svim ostalim kanalima bio je dosadan, tako da sam zatvorio oči i pokušao da zaspim. Ali, nije mi se spavalo. Stalno sam se vraćao u onu trolu, plače bebe mi nije izlazio iz ušiju. Opet sam se unervozio, koža me je peckala, stiskao sam oči da oteram bes iz sebe. „Umukni već jednom“, rekao sam naglas, sebi ili nekom drugom, ne umem da razlučim.

Poznajem ljude koji se oduševe drugim ljudima onako kako se ja oduševim nekim, za mene novim, piscem. Kada ga otkrijem, sreći nema kraja. Ne ispuštam knjigu iz ruku, nosim je u rancu kud god da krenem, stalno pričam o njoj, kujem je u zvezde, tvrdim, zacakljenih očiju, da nema, niti je ikad bilo, bolje knjige ili boljeg pisca. Ubeđen sam da ću zauvek čitati njegove knjige, štaviše, one će mi biti prioritet, sve ostalo neka čeka. Ionako nije dovoljno vredno. Pred spavanje mislim o onome što sam u toku dana pročitao, ujutro se budim srećan što ću se opet družiti sa neprikosnovenim majstorom pisane reči. Pratim ga na internetu, želim da znam sve o njemu. Zaljubljen sam do ušiju.

                A onda se slučajno desi da, po preporuci, ili onako, po osećaju, nabasam na neku novu knjigu, nekog novog, meni do tada nepoznatog pisca. Kakva radost! Kakva ludost! Naprosto je teško poverovati da je ovaj još bolji od prethodnog. Štaviše, onaj prethodni, kad dobro pogledam, uopšte nije bio toliko dobar. Imao je problema sa karakterizacijom, poslednje činove je trapavo razrešavao, s vremena na vreme mu se stil razvodnjavao i, rečju, bio je sklon prevari. Kako sam uopšte mogao da pomislim da je savršen? Ova knjiga, ova koju sada držim u rukama, pravi je i jedini primer savršenstva.

                Zauvek ću ga čitati. Odvojiću celu jednu policu na zidu samo za njegove knjige. Pratiću ga na internetu, pamtiću sve njegove postove, staviću njegovu sliku za volpejper. Biću opet zaljubljen, u zanosu, do ušiju.