Darko Tuševljaković

Pošto ja, poput neuke tinejdžerke koja sluša radijske hitove, na pitanje šta slušam obično odgovorim sa: „Svašta“, tako će izgledati i moja prva muzička lista. Neki će reći: „Svašta“, ali svašta je ove godine i izašlo. Sledi tek skromni destilat bogate ponude:

1. THE DILLINGER ESCAPE PLAN: ONE OF US IS THE KILLER – album godine. Znam, teško je, ali kad vas ovi momci jednom deflorišu, posle klizi glatko. Kontrolisana histerija uma i tela. Originalne ideje. Iznenađenja na sve strane. Brutalni žanr za sebe.
2.  DAFT PUNK: RANDOM ACCESS MEMORIES – ovo, s razlogom, svi vole. Muzika i za ples, i za plažu i za kućne poslove. Lep omaž elektro korenima.
3.  QUEENS OF THE STONE AGE: … LIKE CLOCKWORK – Džoša Homa je očigledno baš briga šta će ko da kaže za ono što on radi. Opet je nemoguće svrstati ga u fioku, odrediti mu publiku, takoreći, targetovati mu ciljnu grupu. Filozofija je prosta: pesme su dobre, na ‘leba da ih mažeš.
4.  PROTEST THE HERO: VOLITION – ostaneš bez izdavača, odeš na Kickstarter, skupiš pare i snimiš ovo. Klinci iz Kanade, kao i do sad, na visini zadatka. Veseli i rasvirani.
5.  PATRICIA BARBER: SMASH – od ove čudne dame još nisam čuo loš album, pa je tako i ovaj dobar. Nema iznenađenja, ali nema ni promašaja. Ukus kafane, miris podruma, šmek pesničke večeri.
6.  DEVIN TOWNSEND: RETINAL CIRCUS – koncert koji kruniše četveroalbumski projekat bivšeg gazde Strapping Young Lad-a. Inače nisam ljubitelj rok i metal kabarea, ali je ovaj, za razliku od većine, iskren i zanimljiv, sa besprekorno odsviranom set listom, od ambijentala do blek metala.
7.  QUEENSRYCHE: QUEENSRYCHE – matorcima se desilo čudo: vaskrsli su iz mrtvih kad su šutnuli, mislili smo, ključnog člana. I odjednom: odlične nove pesme, odličan novi pevač, kao da svi opet imaju po dvadeset i kusur. Živo me zanima kuda će to dalje ići.
8.  M83: OBLIVION OST – slično onome što je Daft Punk pre nekoliko godina uradio za Tron: Legacy. Francuski M83 spaja orkestar i elektroniku u skor koji izvrsno služi filmu, ali se bez problema sluša i bez slike. Zvučno bogat, atmosferičan, svež čak i posle nekoliko sati ponavljanja u plejeru.
9.  FATES WARNING: DARKNESS IN A DIFFERENT LIGHT – mešavina starog FW i onoga što je gitarista Džim Mateos radio poslednjih godina sa klavijaturistom Kevinom Murom (O.S.I.). Progresiva za svaki dan.
10.  PEARL JAM: LIGHTNING BOLT – ako ja, koji sam, kao zakleti Metaler iz devedesetih, trošio teradžule energije u svađama sa     Padavičarima oko toga šta valja, a šta ne valja, hvalim novi Pearl Jam, onda, je, majku mu, sigurno dobar.

Ovo je bila loša godina za pisce, bar za one koje pratim. Nadam se da to nema veze sa mnom. Ima šlogiranih, hospitalizovanih, mrtvih. Čak se i onaj Basara žali na diskus herniju, a da prostite, naznake iste krase i moj friški snimak sa MR. Stiče se utisak da je pisanje zaista neisplativ zanat, ne samo finansijski, već i zdravstveno. Ipak, oni koji su otišli, do poslednjeg trenutka su sedeli za stolom i pisali, a oni koji se leče, leče se od svega, samo ne od pisanja. To je, izgleda, neizlečiva bolest. Kao, uostalom, i čitanje. Evo kako je to kod mene izgledalo:

1.  DŽOJS KEROL OUTS: se mora naći na prvom mestu ovogodišnje liste, ako ni po čemu drugom onda po količini naslova koje sam pročitao. Dakle, od januara do decembra sam uspeo da sažvaćem „Unholy Loves“ (1979), „Haunted: Tales of the Grotesque“ (1994), „Mudwoman“ (2012), „Museum of Dr. Moses“ (2007) i „The Gravedigger’s Daughter“ (2007). Kad se sabere, oko 2000 stranica. Od kamernog univerzitetskog mejnstrimašenja, preko trilera i saspensa, do gotike i neprijatnog horora. Nekoliko pisaca, dobrih, u jednom. Ako čovek želi da za života pročita njen dosadašnji opus, mora ovako kao ja, bar četiri knjige godišnje.
2.  IAIN BANKS: na drugom mestu opet ime, a ne knjiga. Ne, to nije zato što je onako na brzaka umro i žešće nas smorio, nego zato što sam ove godine pročitao njegova dva solidna nefantastična romana. Znači, čitao sam Benksa, a ne M. Benksa (ko zna, shvatiće). Jedan je „Canal Dreams“ (1989), a drugi „Steep Approach to Garbadale“ (2009). Prvi je balardovski osvrt na američko-panamski sukob prikazan kroz nedaće japanske violončelistkinje koja, zbog blokade Kanala, kasni na zakazanu evropsku turneju. Kruzer kojim putuje otimaju gerilci, naokolo se vode borbe, noću iznad akumulacionog jezera na kom je brod usidren sevaju odblesci eksplozija, putnici su vezani, taoci ginu, sve grubost i nasilje (mada malo i ljubav i kontemplacija), a onda kreće prava akcija. Sa sve violončelom. Drugi je saga o savremenoj škotskoj porodici koja generacijama živi od globalno popularne društvene igre Empire!, slične monopolu i riziku. Američka firma, manjinski vlasnik kompanije, želi da je kupi, što je prilika da se porodica, rasuta po svetu, okupi i raspravi o zajedničkoj strategiji. Junak romana se svojevremeno dobrovoljno otuđio od rođaka i njihovog milionskog biznisa, ali se, poteran novim razvojem događaja, vraća pravo u leglo ličnih i porodičnih neraščišćenih računa.
3.  ELIZABETH HAND: SAFFRON & BRIMSTONE (2006): Nagrađivana zbirka u kojoj nema loša priča. Čak ni slabija. Sve su, nekako, u sličnom (mračnom) tonu i izdaleka deluju kao roman. Elizabet Hend gaji nekoliko snažnih fiksacija i, po sopstvenom priznanju, skoro uvek se bavi njima. Proza je veoma lična i služi joj kao neka vrsta terapije, što se u pričama vidi i ako se naštimujete na njenu frekvenciju, prijaće vam elegantan način na koji se Hendova igra sa realnošću i fantastikom, lepotom i ružnoćom, ljudima i insektima, bez obzira na to zanimaju li vas meditacije o istoriji umetnosti, ostarelim hipicima, leptirima ili silovanim ženama.
4.  GRAHAM JOYCE: THE YEAR OF THE LADYBIRD (2013): Konačno nešto iz ove godine. Kako se Džojs zaleteo sa izbacivanjem romana, moći ću svake godine da ga stavim na listu sa aktuelnim izdanjem. Samo da ga, je li, zdravlje posluži. Njemu ne treba mnogo da ih napiše, meni još manje da ih pročitam. I uvek bude prijatno iskustvo. Ako se za dosadašnji Džojsov opus moglo reći da klacka između fantastike i mejnstrima, ova knjiga tu tvrdnju još više naglašava. Ovde fantastike skoro da nema, natprirodni element je sumnjiviji nego ikad, a opet, osećate se kao da čitate fantastiku. To jest, lepo.
5.  JAMES LEE BURKE: GLASS RAINBOW (2010): Zanimljivo je kako sam došao do ove knjige. Nije to prva Li Burkova koju sam pročitao, ali ih je čovek napisao kamaru i ponekad je teško odabrati sledeću. Da li se odlučiti za najnoviju ili iskopati neki stari dragulj. Da li poslušati savete poznavalaca ili ići na osećaj. Nekad uspe jedno, nekad je bolje drugo. Ovaj put, sve se pomešalo. U pitanju je relativno nov naslov za koji sam dobio neobičnu preporuku koja mi je pomogla da odigram na osećaj. Naime, čuo sam odlomak iz audio-knjige, koju čita veliki majstor američkog glumišta i čitanja knjiga Vil Paton. Nije to bilo ni celo jedno poglavlje, svega nekoliko minuta zadovoljstva. Singl. Za dva, tri dana, preslušao sam ga bar deset puta. Skoro da sam zapamtio ceo tekst. Potom sam naručio roman. Preostalih šestotinak kriminalističkih stana je podjednako, kriminalno dobro.
6.  ELLEN DATLOW: HAUNTINGS (2013): Nova antologija proslavljene žanrovske urednice, retrospektivna. Tema su duhovi i zagrobni život. Takoreći, knjiga o Onoj strani i njenoj vezi sa Ovom. Lepeza priča dobro odabranih imena i prilično širok dijapazon obrade teme. Posebno mi je bilo zanimljivo otkrivati osrednje priče autora koje sam unapred smatrao za favorite i odlične priče nekih za koje sam  prethodno nesigurno vrteo glavom.
7. Za kraj, dva matora krimića.  JOHN D. MACDONALD sa svojim „Nightmare in Pink“ (1964) i  RUTH RENDELL sa „A Demon in My View“ (1976). Dva ukusna zalogaja. Oni što se razumeju bolje, rekli bi da su romani kultni, pa ako se na to ložite, izvol’te. Za mene, bili su zabavni i poučni. Svima nama koji se ložimo na opake dijaloge iz starih filmova, prvi može poslužiti kao etalon za iste. Drugi je primer za priču sklopljenu analnom minucioznošću. Sve što je na tih škrtih dvestotinak stranica rečeno, rečeno je sa jakim razlogom i ako trepnete, propustićete vezu između uzroka i posledice. A sve je toliko mračno da prst pred nosom ne vidite. Kod Mekdonalda je mrak šmekerski, kod Rendelove naprosto bolestan. Bolje od toga ne može.

Šta je preostalo? Ah, da. Domaći pisci. Čitao sam i njih, ali ih neću komentarisati. Postoje dežurni komentatori scene, prepun ih je internet, pa nek’ se uhvate posla. Reći ću samo to da su, imajući u vidu u kakvoj alitererarnoj (to nije od aliteracije) zemlji i vremenu živimo i koliko je pisanje, zaključili smo, rizično po džep i zdravlje, svi domaći pisci dobri. A od svih njih, ove godine mi je najbolji onaj koji više nema nikakve probleme: Meša Selimović sa romanima „Tišine“ i „Ostrvo“, kao i zbirkom „Djevojka crvene kose“.