U američkom filmu, granata bi me kao trinaestogodišnjaka ubila u Zadru, pre dvadeset i kusur godina, ali bi me anđeli, ili već neko sličan, možda Meril Strip, vratili na zemlju i dali mi šansu da uradim nešto od svog života. Ja bih to, naravno, zasrao, ali bih onda ispravio greške i sve bi se završilo lepo. U stvarnom životu, granata je udarila malo dalje, tako da nisam umro. Takođe, ništa se još nije završilo lepo. Film bi, svejedno, mogao da se snimi.
Dva dana pošto je bomba odnela komšijsku kuću, u naše naselje je stigla cisterna s vodom. Vode nije bilo već skoro nedelju dana, ali svi su po kućama imali spremne zalihe; rat je trajao dovoljno dugo da se i najgluplji optimista spremi za najgore. Ispred susedne zgrade odmah se formirao red ožednelih stanara. Zauzet tajnim rastavljanjem nameštaja i pakovanjem stvari, i oprezan pred komšijama koje su ga mogle prijaviti kao zdravog i živog bradonju usred golobrade Hrvatske, otac je poslao mene i sestru sa dva plastična bidona po vodu. „Ne govorite nikom ništa, samo ih napunite.“ Sestra i ja smo klimnuli glavama, da isprobamo ćutljivost pred njim. Stali smo u red za vodu, jedino dvoje dece na ulici. Neko je ubrzo to prokomentarisao. Otkud nas dvoje tu? Gde su nam mama i tata? Ćutali smo kao zaliveni, nismo ni glave pomerali. Zurili smo u naše prazne bidone i pomerali se mic po mic ka česmi na dupetu cisterne iz koje je curilo bez prestanka. Prolivena voda je cvrčala na betonu; u pauzi između granatiranja, samo se to čulo. Zvuk je bio preglasan.
„Ma, znan ja vas“, rekao je neko, neka žena, piskavog glasa. „Vi ste iz vojne zgrade, znan vas ja. Ćaća in je Srbin! Mater radi u kasarni!“
Sestra mi je snažno stegnula šaku. Šta je htela? Da se vratimo praznih bidona ili me je samo opominjala da ne progovaram? Kao da sam uopšte želeo nešto da kažem.
„Jeste, znan ih i ja. Tu su, u trećem ulazu. Ćaća in je onaj s bradon. Slobodan, tako se zove. Slobodan!“
Ispred nas je u redu bilo troje ili četvoro ljudi. U rukama su držali ogromne plastične lavore, nikad do tad nisam video tolike posude, trebaće im sigurno sat vremena da ih napune. Zauvek će stajati ispred česme. Talas mučnine oznojio mi je leđa. Asfalt u koji sam piljio delovao je bliži nego što je zaista bio. Pomislio sam da padam, ali je to bila optička varka, nešto u mojoj glavi nije radilo kako treba. Osetio sam vodu u očima.
„Ća ćete vi ovdi? Ća koji kurac tražite? Idi u Beograd, mali, pa pij vode, jesi ćuja?“
Možda je sve to trebalo shvatiti kao šalu, nema šanse da su ozbiljni. Probao sam da se nasmešim i podignem bradu sa grudi, ali sestra me stegnula još jače. Hteo sam da joj kažem da prestane, ali kako, kad smo morali da ćutimo.
„Tako je! Aj mali ća! Kupi te bocune i biži! Jesi ćuja, ćetnićku ti mater jeben!“
Video sam kapljice kako padaju na asfalt. Ali, kako je moguće da plačem, kada ni glasa ne ispuštam iz sebe. Ni grimasu na licu nemam. Samo te izdajničke kapljice, mešaju se sa vodom iz cisterne.
„Hajmo“, šapnula je sestra. Nije smela da govori, znala je šta je tata rekao. Digao glavu ka njoj, ali dočekali su me pogledi ostalih. Ceo red je zurio u nas. Okrenuo sam se i poveo je sa sobom. Neko iz reda me je udario po leđima.
„Idi ća!“
Kada smo se vratili kući, otac nije primetio da su bidoni prazni. Bio je zauzet lepljenjem selotejpa oko dasaka koje su nekad činile nameštaj u dnevnoj sobi. Tiho je odmotavao samolepljivu traku, da se ne bi čulo u hodniku. Više su voleli kad ljudi odu bez stvari.
Sestra i ja smo predugo ćutali.
„Šta je, vas dvoje?“
Tek tad je pogledao ka bidonima.
„Šta je bilo? Zar nije bilo cisterne?“
Ustao je iz čučnja i virnuo kroz prozor. Zatim je prošao pored nas i pokupio bidone. Izašao je iz stana bez reči.
Posle petnaestak minuta, čuli smo bat koraka na stepenicama. Sestra je otrčala da otvori vrata. „Stani!“, rekao sam, ali je to stvarno bio on. Ušao je u stan sa punim bidonima u rukama. Uneo ih je u kuhinju, obrisao mokro čelo o rukav, pa se vratio pakovanju. Nije progovorio do uveče, kada je majka došla iz ambulante, a onda su nastavili da šapuću o nekim drugim stvarima.
Nikad nisam saznao šta im je rekao. A nešto je morao da im kaže. Rekao im je nešto što nas dvoje nismo smeli, jer smo se zavetovali na tišinu. Dve nedelje kasnije, izašli smo iz Zadra i nikad se više nismo vratili tamo. Nikad nismo ni pričali o onome što se desilo tog dana, dok smo se krišom pakovali. I sve bi bilo u redu da ja, posle toliko godina, nisam zasrao stvar i odlučio da progovorim. Da je sve ovo holivudski film, Meril Strip, ili neko takav, verovatno bi mi oprostio na izdaji.
