Darko Tuševljaković

Groznica jave i sna

Piše: Anđelka Cvijić

Srpski književni list, septembar, oktobar, novembar 2019.

Od nastanka sveta, a čini se do njegovog kraja čovek neće prestati da razmišlja o tome koji je njegov stvarni život: ovaj, oličen u svakidašnjem, ili onaj koji je paralelan, u snovima. Za njihove prostor i vreme nemamo parametre kojima bismo ih precizno razmerili i dokazali ključnu različitost, ali ono što im je zajedničko jeste da su oba podjednako čarobna, i košmarna. Ljubimo i volimo, mrzimo i ubijamo, ljudi koje poznajemo pojavljuju se u oba, pa kako onda sa sigurnošću reći „E, u ovome sam onaj pravi Ja?“

Jedan od naših najboljih pisaca srednje generacije, Darko Tuševljaković, potrudiće se da ih uporedi u svome najnovijem romanu pod naslovom Jegermajster („Arhipelag“, Beograd, 2019), a još će više truda uložiti da ih predstavi tako što će nam ponuditi niz svakolikih asocijacija na koje ćemo u paučinastom lavirintu pripovedanja nailaziti, raščlanjivati ih i uz njih potražiti izlaz iz tog tananog tkanja „među javom i međ snom“. Laza Kostić, između ostalih, samo potvrđuje ovu večitu čovekovu upitanost da li mu je uporište u, grubo podeljeno, danu ili u noći, a Tuševljaković pripada onoj grupi autora iz čije sumnje o egzistenciji izranja čitav jedan novi svet fantazije koja, međutim, ostaje korenima vezana za čoveka i njegovu sudbinu.

Ako je ime romana neobično (jegermajster na nemačkom jeziku znači majstor lova), još se zagonetnijom čini posveta autora: „Onoj koja je otišla iz Omelasa“. Tek kada stanu jedno uz drugo, oni daju nagoveštaje čija je čar upravo u laganom, bez žurbe otkrivanju cilja ove izuzetne knjige, koja traži maštovitog čitaoca. Tačnije, pokušaju otkrivanja, jer njen cilj upravo i jeste razlomljavanje na kadrove kako bi se pokazalo da ciljevi koji su ostvareni pripadaju pragmi, i samo su varka; da su oni u svetu fantazija sanjani ali nedosanjani, i da je sve oko nas upitno i relativno, pa je samim tim i svrha naših odredišta nedostižna i imanentna našem neznanju.

Darko Tuševljaković (1978, Zenica), autor je romana Senka naše želje (2010) i Jaz (2016) za koji je dobio Evropsku nagradu za književnost, i knjiga priča Ljudske vibracije (2013) i Naknadne istine. Sa svojom prozom našao se u najužim izborima za Andrićevu nagradu, za nagradu „Zlatni suncokret“ i NIN-ovu, a dobitnik je priznanja „Lazar Komarčić“ za najbolju novelu.

Roman Jegermajster ispisan je u dva paralelna sveta: jedan je materijalizovan i u njemu glavni junak dolazi sa svojom devojkom na ostrvo, gde tokom nekoliko dana doživljava čudne susrete i avanture; drugi je košmarni san koji ga svakonoćno progoni i koji teče u nastavcima, u kojem se glavna uloga „lomi“ na snevača i na Jegermajstera, polučoveka-polujelena, čudovišta sa jednim rogom koji mu izrasta iz vrata, u uniformi i u vojničkim sjajnim čizmama. Jegermajster je i progonjeni i progonitelj, pripadnik roda koji je nekad davno bio jedno sa ljudskom vrstom, ali su se u magli istorije razdvojili. I dok se prosperitetna grana ljudske vrste usredsredila na mučenje i ubijanje svojih doskorašnjih sunarodnika, ovi pokušavaju da pobegnu i održe se u svetu dobijanjem zdravih pokolenja uz seksualnu pomoć ljudi kojima se u snu javljaju. I koji su, u tom snu, baš kao i jegermajsteri (simboli svega što čovekova ruka uništava u realnosti), i taoci i zarobljenici, i progonitelji i progonjeni. Zavisi s koje strane, (pod)svesti, se nalaze.

San je mesto u kojem se sreću jegermajster i čovek; ovaj drugi po danu sa devojkom i turistima obilazi znamenitosti ostrva koje je u prošlosti bilo utočište gubavcima. Imena su u romanu srazmerno nevažna, mogu i ne moraju biti tu. Tako ga glavni lik nema, ali njegova devojka ima; nema ga turistički vodič, ali ima jedan od zaposlenih u hotelu, takođe bezimenom. Sve je, dakle, zavisno od različitih uslova, pa što bi onda moralo biti imenovano? Zar su nam imena tako važna, pored niza drugih, i ovostranih pa i onostranih bezimenih stvari. Da li je ime naša jedina pouzdana identifikacija? Važno je ono što nam se događa, a opet, svejedno je da li se zbiva u snu ili u onome što zovemo javom. Čak nam ni gatanje neće pomoći, jer najava da ćemo ubiti mogla je biti i prošlost i budućnost koje se najpreciznije ukrštaju u snevanju. Ponašanje, dakle, i doživljaji glavnog junaka na takozvanoj javi kreću se ivicom vrtloga u koji on polako ali sigurno upada, sve više zbunjen, što zbog izmučenosti košmarnim snovima, što, navodno čudnim, ponašanjem devojke, što opijenosti alkoholom koji konzumira u većim količinama i agresijom što se odjednom bezrazložno javlja u njemu. Jedino što ga drži u tzv. stvarnosti jesu emocije, ljubav prema devojci i seksualni vrhunci koji će se, i u groznici zna, dostizati sa podjednakim žarom.

Roman Darka Tuševljakovića odlikuje puna, gusta rečenica sa majstorskim ekspresivnim metaforama kakve se ne sreću često u našoj savremenoj prozi. One dodaju ono što je pisac namerno propustio, ispitujući sposobnost našeg, i subjektivnog i vizuelnog, mišljenja. Dalijevska smela nadrealistička senka, oslobođena svih stega, kreće se i boji ovaj roman u kojem asocijacije idu ovovremenim putem – ratovi, izdaje, ubistva, Aušvic; patnja i nesnalaženje u jednoličnom životu; traganja za izvesnošću koju je nemoguće dosegnuti jer niti je išta predodređeno, niti ide po logičnom redu, niti je išta smisleno u ovom jadnom, grehovnom životu.

Jegermajster je delo prepuno iznenađenja i doživljava se kao omaž velikanima nadrealizma i svetske fantastike, postmodernizmu i – jednom posebnom parafrazom – Murakamijevom magijskom realizmu. U njemu nema psihologiziranja, nema psiholoških raščlanjivanja i objašnjenja, sve se „hvata u letu“ baš onako kada se mašti pusti na volju, ali ona, ipak, ne izlazi iza granica etičkih i filozofskih ideja o čovekovom biću i onoga što se dešava u i oko čoveka.

Što nas vraća početku knjige i „Onoj koja je otišla iz Omelasa“. Reč je, naravno, o američkoj spisateljici Ursuli Legvin i njenoj distopijskoj priči „Oni koji su otišli iz Omelasa“, u kojoj stanovnici izmišljenog primorskog mesta po imenu Omelas uživaju u sreći i blagostanju; u tom mestu, jedno jedino dete pati, zatvoreno u kavez, izmučeno i nesrećno. Njegovo postojanje je opomena stanovnicima da blaženstva kojima su obasuti nisu bogomdana i večna, već su uvek po ceni nečije nesreće, pa zato osvešćen tom istinom, jedan po jedan stanovnik napušta Omelas, taj simbol celoga sveta u kome će uvek neko beslovesno obitavati, i kome nijedna žrtva Iskupitelja neće biti dovoljna.

U Tuševljakovićevoj interpretaciji, Omelas je smešten u samo srce čovekovo; boravak u njemu je patnja, a smrt, kao „tačka apsolutne tišine ili mesto apsolutnog ništavila“ jeste, možda, jedini izlaz ka slobodi. Pitanje je samo koje pravo Ja umire, naše ovozemaljsko ili ono iz sna. To se isto pita i Jegermajster.

Vladimir B. Perić je u novom broju sarajevskog književnog časopisa „Život“ (oktobar/listopad 2019) objavio zanimljivu kritiku Jegermajstera, koju ovde prenosim u celosti.

Zeničanin po rođenju, Darko Tuševljaković, dobitnik Evropske nagrade za književnost za prethodni roman Jaz, u novom ostvarenju nudi nam enigmatičnu prozu sa dosta mesta za „dopisivanje“. Započinjući hermeneutičko kruženje od korica u vidu fotografije razgranate gole grane, koja podseća na jelenske rogove u montiranom kontrapunktu sa izvrnutom krošnjom drveta, stižemo odmah do naslova koji je u direktnoj vezi sa ikoničkim predstavljanjem biljnog likera preko figure jelena. Jegermajster, jelenoliki alfa mužjak, onirička je figura u protagonistinoj turističkoj priči na grčkom ostrvu koju proživljava zajedno sa saputnicom Darijom. Tuševljakovićeva naracija, koja je formalno prilično ujednačena, „obična“, svoj potencijal ostvaruje u ekstremnoj košmarnoj entropičnosti koja se postupno, poput spirale razvija kroz čitavu knjigu. Dvoplanski organizovano pripovedanje, sa ravnima jave (letovanje) i sna (identitetska potraga/hajka protagoniste), ne omogućava nam jasno žanrovsko definisanje romana tako da je on ujedno i putopis i triler i delo fantastične proze sa značajnim primesama erotskog. Upravo se u prelaženju raznih granica: i podsvesnih i žanrovskih nalazi okidač za tenzičnu uzbudljivost čitanja.

Turistički paspartu je mnogo više od prozne razglednice, balnalnog odmora – on je mamac za čitaoca, možda ponajviše za plažnog, zbog bliskih identifikacionih mogućnosti. Očuđenje pulsira od prvog, neprivlačnog susreta aktera sa neegzotičnim ostrvom, preko komunikacije sa masovnim likom „bugarskih“ turista (navodnici su namerni, da bi učinili nepouzdanog pripovedača još nepouzdanijim), do fantastičnog opisa Lazarevog zaliva – toposa leproznih. Zbog obilja nedovršenih opisa, nerazrešenih nesporazuma, čitalac se nalazi pred izborom: ili da odustane od čitanja ovog romana, u kome su fabuleme pinčonovski sve nejasnije što se od početka ide ka kraju, ili da, prepustivši se aporijama, zaroni u igru sklapanja ameboidnih delova narativne slagalice. U svakom slučaju, gadamerovski pojam aplikacije, koji ukazuje na to da nam se delo ne otkriva uvek u svim svojim aspektima, pruža nam spoznaju da roman treba ponovo pročitati i kroz njegovu dendričku, rasklijalu strukturu, proći još bar jednom, ovoga puta komotnije, jer smo, valjda, stekli pri prvom čitanju neke orijentire zbivanja.

Ostrvskoj perspektivi pribegava аutor da bi nerealne stvari učinio još realnijim. Odabir ostrva kao metafore za nemogućnost bežanja direktno korespondira da se ni od sna u nastavcima, u koji je, ne svojom voljom, protagonista uronjen, ne može pobeći. Polisemija ostrva se rasejava sa geografskog toposa na ostrvski oblik belega na nozi devojke za čijim identitetom narator traga pri kraju romana, pokušavajući da nađe, pritom izmeštenu i neobjašnjivo izmenjenu Dariju, sada majku dečaka koji ubrzano odrasta. Avanturizam, kao narativni sloj, ispoljava se kroz razlog stvaranja dramske tenzije u romanu, jer protagonista ne želi da se prepusti Darijinim nudističkim impulsima i „druženjem“ sa „Bugarima“. Avanturizam je rezultat naratorovog antiavanturizma čiji je cilj ponovno emotivno pridobijanje Darije u sceni kada je vodi u prostor gde se, prema vodičevim rečima, zbiva apsolutna tišina. Avanturizam je za protagonistu prinuda kada traži Dariju, koja je, prema rečima očevidaca, otišla prema moru.

Snolika figura Jegermajstera, sa početka teksta, neodvojiva je od figure lavirinta, koja funkcioniše i kao kafkijanski prostor hodnika i kancelarija u protagonistinom snu, i kao nemogućnost da se odvoji prostor sna od prostora jave (lavirint u ruševina na ostrvu). Ta veza je posebno jaka u pripovedačkom nagoveštaju spoja ova dva (ne)moguća sveta kada se opisuje putanja trasirana iz hotelskog lifta putem tunela koji  „miriše na živa stvorenja“. Pred protagonistu iskrsavaju izazovi kojima ne može adekvatno da odgovori. Ova individualna ekspresija života, narativno je obeležena stalnom potrebom akterskog tubitka da tumači svet oko sebe, da zapada u konstantnu hermeneju. Njemu je napolju hladno usred leta sa suncem u zenitu, u snu neobjašnjivo doživljava gubi oslonac usled vertiga, nikada nije siguran šta se dešava u snu, a šta na javi. Zato je njegova potreba za egzegezom svih raspoloživih znakova: žutog dima iz roga jegermajstera, poludekapitovane skulpture dečaka koji leži u šumi, bezdetnost „Bugara“, veoma važna.

Erotizam je vezna komponenta naratora za stvarnost. Njemu Tuševljaković pristupa minuciozno i raznovrsno: preko senzualne omađijanosti protagoniste Darijom, na samom početku romana, preko potrebe za seksom na okeanskom odmoru, do presipanja seksualne želje iz sna u javu. Libidinalni lajtmotiv pojačava kontrast prema njegovom korelativu – tanatosu, smrti, a on je sadržan kako u pojmu lova, tako i u pojmu kancelarijske zarobljenosti. Darijin nudizam predstavlja akt slobode nasuprot čoporativnom nudizmu „Bugara“, koji su, iz protagonistine vizure prilično balkanistički prikazani, kao primitivni i divlji (sa opaskom da narator pri kraju romana BG ne vezuje za državu nego za grad, tako da svest čitaoca o „bugarskom“ identitetu na kraju doživljava obrt). Ta sloboda je pripovedaču izuzetno potrebna pošto je, zapravo zarobljen u svom id-entitetu, kojim upravljaju jaki kompleksi nagona.

Centralni problem romana je produžetak himerične jelenskohumane vrste, parenjem jelenskih humanoida sa ženama ili prinudnim ali nezadrživim i neizdrživim parenjem ljudi (naratora) sa srnom-ženom, uz prikaz sasušenih mrtvorođenčadi, instalaciono postavljenih u ramove u naratorovom snu. Ove slike upućuju na intertekstualno iscrtavanje linije dodira Tuševljakovićevog Jegermajstera sa Atanackovićevom Luzitanijom. Mnoštvo puteva u tumačenju ovog dela dovode kritičko čitanje u stanje hermeneutičke rascepljenosti. Glavni idejni kompleks romana fokusiran je na sukob između ljudi, lovaca i jelenolikih humanoida, oličen kroz „igru“ lova u snovima protagoniste. U ovaj pokretač, akcelerator radnje, Tuševljaković učitava fromovsko „bekstvo od slobode“. Lovci su slobodni, a jelenoliki su zatvoreni u svetu birokratskog lavirinta. Animalizovanost, svođenje na biljožderstvo, bezazlenost, predstavlja zapravo otelotvorenje straha od postajanja žrtvom u predatorskom, spoljnom svetu. Subjekat, junak romana, svakako nije suverena individua. Ona je rascepljena između neizvesne slobode i dobrovoljnog ropstva, između ljubavi i seksa, između očinstva i bezdetnosti.

Tuševljakovićev roman, sa precizno formiranom strukturom, pruža mnoštvo rukavaca u kojima čitalac može da se izgubi, ali i da se vrati uz pomoć dalje kontekstrualizacije u avanturi čitanja. Raznoliki ambigviteti dezautomatizuju recepciju pozivajući nas da iz više različitih uglova sagledamo zbivanje u priči. I onda, kada, u maniru Žana Vala, shvatimo da smo se razboleli od interpretacije, da nismo možda pronašli meru u tumačenju, trebalo bi da se hajdegerijanski povučemo i da pustimo tekst da deluje., јer upravo, u eri površnosti i beslovesnosti, gde je čitanje, nažalost luksuz, potrebno je uzeti proznu dozu lekovitog Jegermajstera.