STVARNOST I SAN
Darko Tuševljaković, Jegermajster, Arhipelag, Beograd 2019
„Dobro došli na naše po svemu posebno ostrvo… Ovo je mesto na kojem ćete doživeti ono o čemu niste mogli ni da sanjate, ovo je oaza u kojoj vreme ne postoji. Zaboravite na vesti iz sveta, zaboravite na kompas, samo se prepustite” – odličnim nam se čini ova replika jednog od likova romana Jegermajster Darka Tuševljakovića kao poziv na neobičnu avanturu otkrivanja njegove nove knjige, satkane od neraskidivih niti sna i jave, individualnog i kolektivnog, erosa i tanatosa, istorije i mita, simbola i arhetipa.
Darko Tuševljaković (Zenica, 1978), pripovedač i romansijer, autor je dve zbirke priča i dva romana. Kraću i dužu prozu objavljuje od 2002. godine u domaćim i regionalnim časopisima i antologijama, a samo dve godine kasnije ovenčan je Nagradom „Lazar Komarčić” za novelu. Njegove knjige priča Ljudske vibracije (2013) i Naknadne istine (2017) opravdale su pripovedačko umeće autora našavši se u najužem izboru za književne nagrade „Zlatni suncokret” i „Andrićeva nagrada”. Ista vrednovanja doživeće i njegovi romani Senka naše želje (2010) i Jaz (2016, uži izbor za NIN-ovu nagradu i nagradu „Zlatni suncokret”), od kojih je Jaz možda i najpoznatiji naslov iz opusa ovog pisca, roman kojim je Tuševljaković postao laureat Evropske nagrade za književnost. S pravom možemo reći da su protekle godine njegovog rada donele srpskoj i evropskoj književnosti jednog od najtalentovanijih autora nove generacije.
U nizu sada već poznatih dela, novi naslov Jegermajster pretpostavlja visinu zadatka koji je pisac postavio pred sobom prethodnim svojim stvaralaštvom. Ovaj roman je strukturiran je dvema pripovedačkim ravnima koje teku paralelno. Prva se odnosi na zbivanja u ravni stvarnosti, a druga na zbivanja u ravni sna, do njihove zajedničke tačke kulminacije i raspleta na kraju knjige, kada ih otkrivamo kao nerazdvojnu celinu. Postojanjem motiva sna, koji ima svoj razvoj unutar romana onako kako ga imaju i realni događaji, iniciran je domen fantastičnog sa elementima horora. Ili tačnije, zastrašujuće dolazi na prelazu jave u san i obrnuto.
Ukoliko je čitalac na samom početku romana pomislio da ga autor odmah uvodi u san glavnog junaka, utoliko je veće iznenađenje kada dođe do početka onoga što možemo nazvati uvodom u snoviđenja.
Roman počinje kao kakav opis sna u kojem glavni junak ne može tačno da kaže kada je i kako dospeo na ostrvo sa svojom devojkom, Darijom:
„Darija?”, zaustio sam, shvativši da se ne sećam koliko je vremena prošlo od sletanja do tog suočenja sa spomenikom uništenom avionskom motoru. Nisam se sećao ni trenutka sletanja: znao sam kako to izgleda, nekakvo iskustvo je postojalo…
„Kako smo dospeli ovamo?”, rekao sam, pokušavajući da raščistim makar nešto. Pitao sam čija je to ideja bila. Brošure kojih sam se sećao nisu nužno govorile o ovom odredištu – sav turistički reklamni materijal je istovetan – ali ako jesu, onda me je zanimalo ko ga je predložio.
„Prašnjava nedođija”, kako će narator nazvati prostor na kojem se obreo, postaje bezimeno ostrvo prepuno tajni i neotkrivenih mesta, prostor istovetan snovidovnim arhetipskim mestima, čime je postignut poziv na uranjanje i izranjanje iz onoga što je racionalno u iracionalno i obrnuto. Taj poziv širi se kroz roman svakim njegovim segmentom punim emocijama uzbuđenja, želje za otkrivanjem i nesvesnim pokretačima napred – kako to najčešće i biva u snovima u kojima se snevač, ukoliko ima vodiča, kreće bez jasnog smera i smisla pa čak i cilja.
S obzirom na to da je Tuševljaković postavio frojdovski koncept u svojoj knjizi – eros i tanatos se kod njega ogledaju u ljubavnoj vezi naratora i Darije i njihovom seksualnom iskustvu i, s druge strane, u istorijskom neprekidnom lovu jednih na druge, sa predvodnikom jegermajsterom; rog jegermajstera je falusoidni simbol, a uvale i pećine simboli ženskog principa; spominjanje Aušvica i Drugog svetskog rata, asocijacije na pogrom Jevreja – načinio je od romana jedan složen psihološki triler sa prizvukom Jungovog učenja o malim i velikim snovima, preplitanjima logosa i intuicije i, što je najvažnije, postavljanjem čoveka u središte kolektivnog nesvesnog i mogućih fantazmagorija prilikom otkrivanja njegovog položaja u istoriji sveta i mesta sveta u njemu.
Jegermajster je otuda metafora, spoj svega navedenog, mitološko stvorenje, ali i animus, duh-vodič naratora u snu, biće oneobičenog lika, niti čovek niti jelen, već nešto između:
Čovek – hodao je na dve noge, morao sam tako sebi da ga predstavim – bio je odeven u vojnu uniformu i ličio je na nemačkog oficira iz Drugog svetskog rata, ili bar na njegovu ulepšanu filmsku verziju. Crne čizme su mu sezale do kolena i presijavale su se u mraku, a iznad njih su se nogavice pantalona širile u dva siva krila, da bi se kroj potom naglo suzio tamo gde je čoveka širok kožni kaiš utegao oko struka. Na grudima su se nazirale nekakve oznake, ali čak i da sam ih dobro video, ne bih umeo da prepoznam čin. Gornji deo uniforme završavao se visokom kragnom slepljenih rubova, kao da su posredi usta tašne, zatvorena rajsferšlusom. Drugim rečima, nije bilo glave. Umesto nje, iz jednog ugla tog zašivenog proreza dizalo se nešto usko i nepravilno, luk koji se razbijao u nove, manje lukove, ornamentisano parče ograde od kovanog gvožđa ili crna grana neke nagorele krošnje. Kad mi se primakao na nekoliko koraka, shvatio sam da je to ogroman jelenski rog.
Ne samo da je jegermajster uslovno uzeto polučovek-poluživotinja, on je i duhovno polivalentan, ni sasvim dobar ni sasvim zao, sličan đavolu kao onome ko ljude dovodi u iskušenje inicirajući na taj način pitanje o zlu – da li ono živi u nama ili je van nas, u svetu. Upravo ovo pitanje, mnogim svojim slojevima, postavlja i ovaj roman, upisujući jegermajsterov lik u red Sotone (Knjiga o Jovu), Mefistofela (Faust), Kopelijusa (Peskar) i Volanda (Majstor i Margarita) – čuvenih demonskih likova iz svetske književnosti.
Dok jegermajster vodi naratora u snu, dotle na javi traju posete raznim turističkim mestima od kojih se izdvajaju jedan od poslednjih leprozarijuma u Evropi, lazaret, i kasnije Litica kao „najlepše mesto na ostrvu”. Paralelno sa kolektivom lovaca i lovine iz sna egzistira i kolektiv „Bugari”, turisti na javi snevača. Sve do tačke podzemlja kao mesta susreta stvarnosti i sna, vode, zemlje i pećine, oni se nadopunjuju u ključu pokušaja dosezanja pakla ili raja, u zavisnosti od motivacije.
Kao lik antipod naratoru, Darija je ona koja doseže „trenutak potpune sreće” u Lazarevom zalivu, ali i kasnije u vodi ispod Litice, kada se orgazam doživljava kao jedinstvo muškarca i žene i mogućeg ovaploćenja novog bića u Darijinoj utrobi. Isto iskustvo narator će doživeti i u snu:
Ali bilo je divno, bilo je nestvarno, srna mi se dala bez ikakvog otpora – štaviše, kao da je delila moje dimom iznuđeno oduševljenje: jegermajster nije slagao kad je rekao da ju je posebno birao za mene, savršeno smo odgovarali jedno drugom i svakim novim pokretom kukova još sam više želeo da je jebem. Gledao sam u njene krupne oči, u dugačke trepavice, u nos vlažan od uzbuđenja, jezik koji je provirivao između jegermajsterovih prstiju. Još, još, još, još…
Ova dva spajanja sa ženama, sa Darijom i srnom, jesu dva motivatora događaja u završnom delu romana, a koje je prethodno najavila Proročica kao jedan od epizodnih likova knjige, kao ona koja je tu da upotpuni misteriju ostrva. Rasplet u romanu dolazi sa motivom ubistva, ali i sa doživljajem katarze i ispunjenja na samom kraju knjige, kada će večiti mrak iz sna biti zamenjen svetlošću:
Svetlost je prodirala u mene ne nailazeći ni na kakav otpor i ispunjavala sve moje šupljine. Svaki spektar širio se nebesima; svet oko mene postao je nemoguć jer ga je bilo previše, sadržao je u sebi milione svetova. U nekima od njih prepoznao sam sebe, u nekima sam bio toliko drugačiji da sam se pitao jesam li to ja. U nekima je pored mene bila Darija, u nekima nas je bilo više od dvoje. U nekima nije bilo ničeg meni bliskog i prema njima sam, možda, osećao najviše simpatije.
Niz lice su mi potekle suze. Bilo mi je žao što Darija nije ostala makar toliko da joj kažem da ipak vidim ono što ranije nisam video. Ono što je videla ona. Bilo je čudesno. Bio sam srećan.
Da bi narator stigao do ove tačke unutar sebe i da bi doživeo svojevrsno pročišćenje, bilo je potrebno da doživi iskustva u nekoliko paralelnih svetova, postavljajući čitaocima pitanje o snevanom i zaista doživljenom, o preplitanjima sna i jave, sećanja i zaborava, identiteta i entiteta, te asocijativnim simbolima kojima svetovi, proistekli iz jednog arhetipa, progovaraju. Te asocijativne nizove u ovom romanu čine motivi rogova, oružja i ostrva, kao i paralelni likovi vodiča, žena i muškaraca /srna i jelena/, anime i animusa. Takođe i minus-prisustvo dečjih likova, ili tačnije njihova plastična verzija (lutka) i spomenik usred šume.
Brisanje vremena, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti karakteristično je za hronos sna. Stoga ni ovde nema jasnih odrednica, kao što ni oznaka mesta (nepoznati grad, ostrvo) neće biti pročitana sa registarske tablice autobusa na kraju knjige. Asketizam glavnog junaka (spavanje na kamenoj klupi) uvešće ga u poslednji san:
Zaspao sam u trenutku i usnio san o mladom čoveku koji se, odeven u plavu košulju i pantalone, osmehuje nekom izvan mog vidnog polja. Bio je fino začešljan i u ruci je držao poslovnu tašnu. Video sam ga kako maše i govori nešto što se nije čulo, pa odlazi niz ulicu ka autobuskoj stanici. Delovao je kao da ide na posao ili na službeni put. Bio je uspešan, izgledao je zadovoljno. Njegovo lice ličilo je na moje, ali da li sam to bio ja ili neko drugi – san mi nije otkrio.
Da li je ceo roman zapravo san mladog čoveka odevenog u plavu košulju i pantalone, da li je on pandan naratoru knjige ili ne, ostaje otvoreno pitanje čime se roman, iako tematsko-motivski (pa i idejno) zaokružen, još više nudi čitaocu kao moguć metatekst nekog stvarnog sna autora ovog dela. Ima li od toga, žanrovski sagledano, komplementarnijeg i intrigantnijeg poziva na čitanje knjige koja nam je bliska u svakom smislu, pre svega u onom koji svedoči u prilog tome da je sloboda moguća jedino kroz umetnost i da priča ima onoliko mogućnosti tumačenja koliko je jaka čitaočeva mašta i želja za učitavanjem, jer, kako Tuševljaković u jednom intervjuu ističe: „Umetničko delo nije tu da objašnjava. Ono to može da učini, ali nije ni u kakvoj obavezi. Čitajte časopise i gledajte vesti ako hoćete te odgovore. Naravno, nećete ih ni tamo naći, ali nije umetnost kriva za to.”
Roman Jegermajster ostaje snažno štivo u našoj književnosti koje podseća na dva velika kulturološka presedana koji su izmenili tokove poimanja čovekove psihe – na Frojdovo i Jungovo učenje – od kojih je ovo drugo pesnike i pisce uzdiglo na rang božanskog vraćajući time literaturi pravo na iracionalno i dokaz da se putem umetničkog dela može protumačiti san. Dakako, može i ovaj o jegermajsteru. Ali to tumačenje ostavljamo dobranim čitaocima na sopstveni uvid.
Milica Milenković
Kompletan januarsko/februarski broj Letopisa možete u elektronskoj formi preuzeti ovde.
