Uzvišenost će verovatno biti zanimljiva posvećenim ljubiteljima SF žanra ukoliko budu otvoreni i za primetne ambicije koje nadilaze naučnofantastičnu potku. Jer Tuševljakovićev roman se može razumevati kao (delimično ironijsko-groteskna) parabola o savremenoj tehnologiji i potrazi za ljubavlju, ukrštena sa recidivima postmodernih toposa o tajnim društvima i odnosu tekst-fikcija-stvarnost. Odabir takvih postupaka može naići na odobravanje ako čitalac, nošen pripovedanjem sigurnim u primetnoj meri, bude u njihovom spoju video zahvalno oblikotvorno rešenje za teme koje su u fokusu romana.
- Na portalu za književnost i kulturu Glif Goran Korunović je pisao o Uzvišenosti. Evo linka ka kompletnom tekstu.
- U emisiji Gutenbergov odgovor, na Radio Beogradu 2, o Uzvišenosti sam razgovarao sa Draganom Kovačević. Celu emisiju možete poslušati ovde.
- A u Politici od 13.11, u kulturnom dodatku, na Uzvišenost se osvrnuo Dragan Babić, tekstom koji sledi:
Шта ће бити када буде?
Дарко Тушевљаковић, „Узвишеност“, Лагуна, 2021.
Много је разлога зашто су фантастика, научна и епска фантастика међу најпопуларнијим жанровима данас. Овакви наслови нас измештају из наше свакодневице и стварног живота, а осећај спокоја који долази са њима – нада да се све лоше ствари о којима пишу не могу десити нама – привлачи публику која тражи нешто другачије, необично, неочекивано, али ипак донекле знано. Управо се у том споју онеобиченог и познатог крије шарм ових дела, али шта се дешава када се оно што се у њима представља као нестварно и немогуће ипак пресели у домен реалности, као што се десило са стварима о којима су писали Орвел, Кларк, Балард и други великани ових жанрова? Један од могућих одговора на то питање нуди и роман Узвишеност Дарка Тушевљаковића, аутора који у својим делима на различите начине спаја нашу стварност са хоризонтима жанровске књижевности.
Слично својим ранијим романима, и он овде доноси две равни приповедања које, сада, међутим, за разлику од Јаза и Јегермајстера, не одваја у засебне сегменте и поглавља, нити их графички другачије представља, већ их спаја у један јединствени наративни ток која се састоји из две приче које се постепено спајају. Са једне стране се неименована протагонисткиња бори са љубавним проблемима и животом са дементном мајком, манифестујући бројне карактеристике живота у Београду XXI века и базирајући се на критички врло настројеном погледу на наше друштво, менталитет и устаљене обрасце који већ деценијама кроје нашу стварност. Други ток открива већ прва реченица романа – „У дану када се други пут родио, мој отац је напунио шездесет девет година.“ – чиме се у текст већ од старта уводи корпус научне фантастике. Необичне појаве које га прожимају исказане су и у наслову дела, у идеји узвишености која се остварује емотивним повезивањем људи у свету романа помоћу апликације Киндред – алузије на Тиндер и друштвене мреже које управљају нашим животима су очигледне – и њиховим „уздизањем“ у нешто више, што се на крају крунише додатним спајањем на граници симбиозе.
Иновације које та апликација доноси из корена мењају односе међу индивидуама, осећања која их покрећу и начине на које ступају у везу, због чека аутор истиче да је „Киндред увео своја правила у љубавну игру“, али под све јачим велом мистерије која га обавија. Та мистерија се временом открива, а Тушевљаковић успева да се, одлазећи дубље у домен научне фантастике, све више приближи нашем свету, али из једног ишчашеног угла. Догађаји око којих гради наратив су, скоро парадоксално, истовремено невероватни и могући, чиме се доказује идеја да смо заправо ближи научно-фантастичним оквирима но што се то на први поглед чини. Услед свих необичности које нас окружују, Киндред и његове последице су потпуно могуће, као и реакције на њега приказане групом Сунчево племе, што је управо онај елемент Узвишености који крије најснажнији критички потенцијал – нарочито због тога што се радња дешава у Београду у врло блиској будућности – који би читаоце требало највише да наведе на промишљање сопствених живота и одлука у времену у ком зависимо од технологије и њеног свакодневног присуства.
Осим ове опште, глобалне приче, аутор се бави и личним драмама из живота протагонисткиње: њеним односом са родитељима, наслеђем њеног оца (писцем који је иза себе оставио неколико важних дела и достигао статус френетичног праћења читалаца и (не)намерну везу са Сунчевим племеном), њеним ставовима према Киндреду и узвишенима, те њеном неспособношћу да пронађе било какво упориште и простор спокоја. Њен идентитет је непрестано између општег и конкретног, од њеног имена и посла до њеног односа према фантастичним елементима у роману и начина на који реагује на њих, а ова доза универзалности даје Узвишености нову дозу пријемчивости и повезаности са стварношћу свих нас и одликама мејнстрим књижевности. Тако овај роман успева да кореспондира са обе групе читалаца и повеже жанровско и нежанровско писање Дарка Тушевљаковића снажније него ранији наслови, доказујући да се ради о његовом можда и најуспелијем прозном остварењу до сада, али и једном од оних дела које не функционишу у границама размишљања „шта би било кад би било“, већ дају један од могућих одговора на питање шта ће бити када надреална будућност коју описују постане наша садашњица.
