Ne znam da li će ovo ikad postati deo nečeg dužeg. Možda i ne mora. Ništa nije dugačko, ako se dobro skrati.
***
Voleo je da odlazi na vetrovita mesta, popeo bi se na Terazije i zatvorenih očiju pustio da mu vazdušna struja udara u lice, kao da će ga to na neki način odvojiti od sveta.
Jednom smo se dogovorili da se nađemo na Bežaniji, trebalo je da idemo na rođendan kod nekog njegovog kolege. Zatekao sam ga na čistini kako stoji okrenut ka vetru i žmuri. Prišao sam mu, ali ga nisam prekinuo. Stao sam iza njega i zavukao ruke u džepove, kao on. Ubrzo više nisam stajao na ulici, oko mene nisu koračali ljudi, niti kloparali autobusi. U mekanoj opni od vetra nije bilo ničega, pa se i moje telo izgubilo: ohlađeno lice je utrnulo, kapci nisu imali želju da se podignu, preostala je samo svest, tupa i mirna. Shvatio sam šta mu to znači. Misli su postale kratke, tek nagoveštaji, bez jasnih početaka i krajeva.
Što smo duže stajali na vetrometini, to je grad bivao sve udaljeniji i osetio sam kako lebdimo na mekanim strujama poput mehurova od sapunice. Oko mene su se pojavile boje, ali ne one koje bi mi nametnulo oko da sam poželeo da osmotrim panoramu, već neka unutrašnja duga – čista, nevina kreacija.
“Pokušavam da se setim šta je trebalo da mu kupim za rođendan“, trgao me je iznenada iz polusna.
Znao sam da laže, da zapravo beži od svakog sećanja. Načinio je nekoliko koraka duž trotoara, a onda stao.
“S druge strane, ko ga jebe. Ko je video da se matorom konju nešto kupuje? Sramota je što uopšte slavi.“
Klimnuo sam glavom i pridružio mu se, primetivši u načinu na koji izbegava moj pogled da me je provalio. Jer, znao sam šta je malopre radio i na kakvom je čudesnom mestu bio.
***
