Poznajem ljude koji se oduševe drugim ljudima onako kako se ja oduševim nekim, za mene novim, piscem. Kada ga otkrijem, sreći nema kraja. Ne ispuštam knjigu iz ruku, nosim je u rancu kud god da krenem, stalno pričam o njoj, kujem je u zvezde, tvrdim, zacakljenih očiju, da nema, niti je ikad bilo, bolje knjige ili boljeg pisca. Ubeđen sam da ću zauvek čitati njegove knjige, štaviše, one će mi biti prioritet, sve ostalo neka čeka. Ionako nije dovoljno vredno. Pred spavanje mislim o onome što sam u toku dana pročitao, ujutro se budim srećan što ću se opet družiti sa neprikosnovenim majstorom pisane reči. Pratim ga na internetu, želim da znam sve o njemu. Zaljubljen sam do ušiju.
A onda se slučajno desi da, po preporuci, ili onako, po osećaju, nabasam na neku novu knjigu, nekog novog, meni do tada nepoznatog pisca. Kakva radost! Kakva ludost! Naprosto je teško poverovati da je ovaj još bolji od prethodnog. Štaviše, onaj prethodni, kad dobro pogledam, uopšte nije bio toliko dobar. Imao je problema sa karakterizacijom, poslednje činove je trapavo razrešavao, s vremena na vreme mu se stil razvodnjavao i, rečju, bio je sklon prevari. Kako sam uopšte mogao da pomislim da je savršen? Ova knjiga, ova koju sada držim u rukama, pravi je i jedini primer savršenstva.
Zauvek ću ga čitati. Odvojiću celu jednu policu na zidu samo za njegove knjige. Pratiću ga na internetu, pamtiću sve njegove postove, staviću njegovu sliku za volpejper. Biću opet zaljubljen, u zanosu, do ušiju.
