Pre neki dan, u trolejbusu kojim sam se vraćao kući s posla, našao se jedan ludak. Smrdeo je, nosio je odrpanu odeću, teturao se više nego što je to trola od nas tražila. Vređao je ljude oko sebe. Govorio im je da treba da crknu. I ovaj smrdljivi grad treba da crkne, da nestane, i svi u njemu, jebite se svi, jebao vas ovaj prljavi, smrdljivi grad, nosite se svi u tri pičke materine. Oko njega se otvorila čistina, nešto što se u gradskom prevozu retko viđa. Ljudi su skretali poglede, plašili su se. A onda je jedna beba, nekoliko sedišta dalje od klošara, zaplakala u majčinom naručju. Nadjačala je njegovo gunđanje, dok ju je majka nunala, tako da je morao da povisi glas. „Nosi ga napolje“, grmeo je i klatio se sve jače, divljeg pogleda ispod crnih, gustih obrva. „Nosi žgebe napolje, teraj se u materinu i ti i ono, jesi čula?!“
Ljudi su ćutali, i ja sam ćutao. Trudio sam se da dišem na usta, toliko je zaudarala odeća ludaka. Tišinu je prekidalo samo njegovo disanje, čak je i uvlačenje vazduha u nozdrve zvučalo kao psovanje. A onda je jedan momak, opremljen naočarima poput mene, mada nešto mlađi i okretniji, prokomentarisao da nije u redu tako da govori o detetu i da treba da ga bude sramota.
„Mene sramota?!“ zaurlao je ludak. „Mali, nemoj da ti nabijem cvikere u mozak! Ubiću te, majke mi, prosuću ti creva! Jebaću ti mater, mali, samo izađi napolje! Gotov si, pičko, naklao sam se ja u ratu takvih kao ti, i ima još da koljem. Izađi napolje, pičko jedna, da ti nabijem nož u grlo!“
Ostali putnici kao da su se smanjili. Klošar je, onako pijan i poremećen, postao suvereni vladar brisanog prostora. Klatio se i urlao, obešen o držač poput gorile. A onda je na sledećoj stanici isteturao iz trole, ne prestajući da grmi, psuje. Svi smo odahnuli i na licima putnika sam primetio prve osmehe. U glavama svedoka, događaj je već postao anegdota koju će prepričavati ukućanima posle večere. Momak kojem je prećeno smrću odmahivao je glavom i svi oko njega odmahivali su glavama. Beba je i dalje plakala, zapravo nije plakala, drala se iz petnih žila.
Tada, tako uplašen, iznerviran, besan, kategorički sam stajao na strani pravičnog momka. Mrzeo sam ludaka i žalio sam što nisam bio dovoljno hrabar da ga odalamim posred tintare i nogom u dupe isteram iz vozila. On, tako smrdljiv i neugledan, on se našao da kritikuje ostale. Da im preti, da ih kune. Ko si ti, bre, budalo?
Posle sam se smirio i, raskomoćen, legao pred televizor kako bih pogledao film. Film je bio dosadan, program na svim ostalim kanalima bio je dosadan, tako da sam zatvorio oči i pokušao da zaspim. Ali, nije mi se spavalo. Stalno sam se vraćao u onu trolu, plače bebe mi nije izlazio iz ušiju. Opet sam se unervozio, koža me je peckala, stiskao sam oči da oteram bes iz sebe. „Umukni već jednom“, rekao sam naglas, sebi ili nekom drugom, ne umem da razlučim.
