Vladimir B. Perić je u novom broju sarajevskog književnog časopisa „Život“ (oktobar/listopad 2019) objavio zanimljivu kritiku Jegermajstera, koju ovde prenosim u celosti.
Zeničanin po rođenju, Darko Tuševljaković, dobitnik Evropske nagrade za književnost za prethodni roman Jaz, u novom ostvarenju nudi nam enigmatičnu prozu sa dosta mesta za „dopisivanje“. Započinjući hermeneutičko kruženje od korica u vidu fotografije razgranate gole grane, koja podseća na jelenske rogove u montiranom kontrapunktu sa izvrnutom krošnjom drveta, stižemo odmah do naslova koji je u direktnoj vezi sa ikoničkim predstavljanjem biljnog likera preko figure jelena. Jegermajster, jelenoliki alfa mužjak, onirička je figura u protagonistinoj turističkoj priči na grčkom ostrvu koju proživljava zajedno sa saputnicom Darijom. Tuševljakovićeva naracija, koja je formalno prilično ujednačena, „obična“, svoj potencijal ostvaruje u ekstremnoj košmarnoj entropičnosti koja se postupno, poput spirale razvija kroz čitavu knjigu. Dvoplanski organizovano pripovedanje, sa ravnima jave (letovanje) i sna (identitetska potraga/hajka protagoniste), ne omogućava nam jasno žanrovsko definisanje romana tako da je on ujedno i putopis i triler i delo fantastične proze sa značajnim primesama erotskog. Upravo se u prelaženju raznih granica: i podsvesnih i žanrovskih nalazi okidač za tenzičnu uzbudljivost čitanja.
Turistički paspartu je mnogo više od prozne razglednice, balnalnog odmora – on je mamac za čitaoca, možda ponajviše za plažnog, zbog bliskih identifikacionih mogućnosti. Očuđenje pulsira od prvog, neprivlačnog susreta aktera sa neegzotičnim ostrvom, preko komunikacije sa masovnim likom „bugarskih“ turista (navodnici su namerni, da bi učinili nepouzdanog pripovedača još nepouzdanijim), do fantastičnog opisa Lazarevog zaliva – toposa leproznih. Zbog obilja nedovršenih opisa, nerazrešenih nesporazuma, čitalac se nalazi pred izborom: ili da odustane od čitanja ovog romana, u kome su fabuleme pinčonovski sve nejasnije što se od početka ide ka kraju, ili da, prepustivši se aporijama, zaroni u igru sklapanja ameboidnih delova narativne slagalice. U svakom slučaju, gadamerovski pojam aplikacije, koji ukazuje na to da nam se delo ne otkriva uvek u svim svojim aspektima, pruža nam spoznaju da roman treba ponovo pročitati i kroz njegovu dendričku, rasklijalu strukturu, proći još bar jednom, ovoga puta komotnije, jer smo, valjda, stekli pri prvom čitanju neke orijentire zbivanja.
Ostrvskoj perspektivi pribegava аutor da bi nerealne stvari učinio još realnijim. Odabir ostrva kao metafore za nemogućnost bežanja direktno korespondira da se ni od sna u nastavcima, u koji je, ne svojom voljom, protagonista uronjen, ne može pobeći. Polisemija ostrva se rasejava sa geografskog toposa na ostrvski oblik belega na nozi devojke za čijim identitetom narator traga pri kraju romana, pokušavajući da nađe, pritom izmeštenu i neobjašnjivo izmenjenu Dariju, sada majku dečaka koji ubrzano odrasta. Avanturizam, kao narativni sloj, ispoljava se kroz razlog stvaranja dramske tenzije u romanu, jer protagonista ne želi da se prepusti Darijinim nudističkim impulsima i „druženjem“ sa „Bugarima“. Avanturizam je rezultat naratorovog antiavanturizma čiji je cilj ponovno emotivno pridobijanje Darije u sceni kada je vodi u prostor gde se, prema vodičevim rečima, zbiva apsolutna tišina. Avanturizam je za protagonistu prinuda kada traži Dariju, koja je, prema rečima očevidaca, otišla prema moru.
Snolika figura Jegermajstera, sa početka teksta, neodvojiva je od figure lavirinta, koja funkcioniše i kao kafkijanski prostor hodnika i kancelarija u protagonistinom snu, i kao nemogućnost da se odvoji prostor sna od prostora jave (lavirint u ruševina na ostrvu). Ta veza je posebno jaka u pripovedačkom nagoveštaju spoja ova dva (ne)moguća sveta kada se opisuje putanja trasirana iz hotelskog lifta putem tunela koji „miriše na živa stvorenja“. Pred protagonistu iskrsavaju izazovi kojima ne može adekvatno da odgovori. Ova individualna ekspresija života, narativno je obeležena stalnom potrebom akterskog tubitka da tumači svet oko sebe, da zapada u konstantnu hermeneju. Njemu je napolju hladno usred leta sa suncem u zenitu, u snu neobjašnjivo doživljava gubi oslonac usled vertiga, nikada nije siguran šta se dešava u snu, a šta na javi. Zato je njegova potreba za egzegezom svih raspoloživih znakova: žutog dima iz roga jegermajstera, poludekapitovane skulpture dečaka koji leži u šumi, bezdetnost „Bugara“, veoma važna.
Erotizam je vezna komponenta naratora za stvarnost. Njemu Tuševljaković pristupa minuciozno i raznovrsno: preko senzualne omađijanosti protagoniste Darijom, na samom početku romana, preko potrebe za seksom na okeanskom odmoru, do presipanja seksualne želje iz sna u javu. Libidinalni lajtmotiv pojačava kontrast prema njegovom korelativu – tanatosu, smrti, a on je sadržan kako u pojmu lova, tako i u pojmu kancelarijske zarobljenosti. Darijin nudizam predstavlja akt slobode nasuprot čoporativnom nudizmu „Bugara“, koji su, iz protagonistine vizure prilično balkanistički prikazani, kao primitivni i divlji (sa opaskom da narator pri kraju romana BG ne vezuje za državu nego za grad, tako da svest čitaoca o „bugarskom“ identitetu na kraju doživljava obrt). Ta sloboda je pripovedaču izuzetno potrebna pošto je, zapravo zarobljen u svom id-entitetu, kojim upravljaju jaki kompleksi nagona.
Centralni problem romana je produžetak himerične jelenskohumane vrste, parenjem jelenskih humanoida sa ženama ili prinudnim ali nezadrživim i neizdrživim parenjem ljudi (naratora) sa srnom-ženom, uz prikaz sasušenih mrtvorođenčadi, instalaciono postavljenih u ramove u naratorovom snu. Ove slike upućuju na intertekstualno iscrtavanje linije dodira Tuševljakovićevog Jegermajstera sa Atanackovićevom Luzitanijom. Mnoštvo puteva u tumačenju ovog dela dovode kritičko čitanje u stanje hermeneutičke rascepljenosti. Glavni idejni kompleks romana fokusiran je na sukob između ljudi, lovaca i jelenolikih humanoida, oličen kroz „igru“ lova u snovima protagoniste. U ovaj pokretač, akcelerator radnje, Tuševljaković učitava fromovsko „bekstvo od slobode“. Lovci su slobodni, a jelenoliki su zatvoreni u svetu birokratskog lavirinta. Animalizovanost, svođenje na biljožderstvo, bezazlenost, predstavlja zapravo otelotvorenje straha od postajanja žrtvom u predatorskom, spoljnom svetu. Subjekat, junak romana, svakako nije suverena individua. Ona je rascepljena između neizvesne slobode i dobrovoljnog ropstva, između ljubavi i seksa, između očinstva i bezdetnosti.
Tuševljakovićev roman, sa precizno formiranom strukturom, pruža mnoštvo rukavaca u kojima čitalac može da se izgubi, ali i da se vrati uz pomoć dalje kontekstrualizacije u avanturi čitanja. Raznoliki ambigviteti dezautomatizuju recepciju pozivajući nas da iz više različitih uglova sagledamo zbivanje u priči. I onda, kada, u maniru Žana Vala, shvatimo da smo se razboleli od interpretacije, da nismo možda pronašli meru u tumačenju, trebalo bi da se hajdegerijanski povučemo i da pustimo tekst da deluje., јer upravo, u eri površnosti i beslovesnosti, gde je čitanje, nažalost luksuz, potrebno je uzeti proznu dozu lekovitog Jegermajstera.
