Jednom je neko mudar rekao da prošlost ne treba oživljavati, jer se usput veoma lako ubije budućnost, i danas, dok se prisećam svega, pitam se kakav je to čovek bio; da li je toliko čvrsto živeo u sadašnjem trenutku da nikad nije osetio potrebu da se pomeri u stranu, iskoči iz ose i procunja po okolnim hodnicima, ma kolike šanse bile da u njima zaluta i zauvek se izgubi, ili je, naprotiv, upravo za time žudeo – bacao mreže u mrak sećanja u nadi da će na površinu izvući skriveno blago, ili bar večeru dostojnu uloženog truda, pa je, ostavši posle bezbroj pokušaja gladan, došao do svog surovog zaključka…
Bilo bi lepo zamisliti čoveka dovoljno čvrstog da nikad ne pogleda iza sebe. Takav neko bi rasterao sva čudovišta, jer je njima dovoljno okrenuti leđa da nestanu. Takav neko imao bi miran san, staložen život, i strah, radost, ljubav, mržnja bi za njega označavali tek nešto što će doći, vizije budućnosti, beskrajni katalog postojanja koje sa sobom nosi sutra.
Za mnoge od nas, pitanja srca ponajpre pripadaju onom što je bilo. Nikada nismo naučili da gledamo samo napred, ako ni zbog čeg drugog, onda zbog toga što je previše vode proteklo ispod naših mostova. Posle snažnih oluja, miris ozona ostaje dugo u vazduhu i zemlja danima isparava vlagu, tek da nas podseti na silinu prirode kojoj smo svedočili, baš onako kako nas uspomene opominju na vreme koje nas je zauvek promenilo, na sobu u napuštenoj kući prepunoj polovnog nameštaja.
Nemoguće je ne osvrnuti se. Nemoguće je ne odškrinuti vrata i ne spustiti se na kauč, preći dlanom preko naslona, isprobati stolicu i setiti se koliko je škripala, uključiti stonu lampu, makar sijalica odavno bila pregorela, popraviti nabore na zavesama, pogledati u staro ogledalo, zaliti dve-tri prazne saksije, proučiti fotografije na komodi, otvoriti par fioka i nasmešiti se njihovom zaboravljenom sadržaju. Katkad je prijatno naći se u toj sobi, osetiti vezu sa onim što je nekad bilo, odmoriti se malo, možda čak dremnuti, ali čovek ne sme da se opusti i ostane predugo, jer će tama početi da se skuplja po ćoškovima, vrata drugih prostorija krenuće da se otvaraju, neprijatan, ustajali miris zaposešće nam nozdrve i nejasni oblici pojaviće se sa druge strane prljavih stakala na prozorima.
Tada čovek mora da napusti kuću, da isprati sopstvene korake do mesta sa kojeg je pošao, pa da se okrene ka onome što ga tek čeka, srećan što je utekao. Svaki put kada se vrati sa putovanja, zateći će sebe drugačijeg, možda ne pametnijeg, ali svakako ispunjenijeg, bar na neko vreme mirnog i sitog.
Onog mudraca koji je prošlost osudio na zaborav ja zapravo poznajem, poznajemo ga svi, i ako dobro razmislimo, znamo da je i on makar na tren poklekao iskušenju.
Inače ne bi znao.
I ne bi imao šta da nam kaže.
Moja priča ima nekoliko početaka, i svaki od njih mogao bi biti jedan od uglova iz kojih se tama polako širi ka središtu, u kojem stojim ja, istovremeno nemiran i nezadovoljan dečak, žarko željan da napusti ravničarsko blato, i zreo čovek, usana razvučenih u osmeh i očiju okrenutih ka ogledalu u kojem vidi svoj mlađi, namrgođeni odraz. Odakle god da krenem, imam utisak da se priča proteže pre mene; uvek kao da postoji nešto što joj utire put, namešta zvezde tako da trenutak u kojem se odigrava na lenti vremena izgleda poput čvorišta bezbrojnih uzroka i posledica, namera i poteza, slutnji i iznuđenih pokreta. To je ponajviše zato što sam oduvek, a naročito kao klinac, stremio ka onome što je bilo, patio za danima koji mi nisu pripadali, oslanjao se na šećerne stubove svojih i tuđih uspomena u nadi da će mi pružiti oslonac za dalje. Ponekad im je uspevalo, ponekad su mi naizgled bezbedne maštarije dane činile kraćim i zanimljivijim, ali češće su umele da me toliko zavade s okolinom da odlučim da je ne primećujem, što je veoma samotan posao za jednog dečaka.
Jedno je sigurno: gde god da počinje, davno pre mog rođenja, ili onog dana kada sam video devojku koju nije trebalo da vidim, ova se priča završava mojim stricem Goranom. U vreme kada sam se s oduševljenjem raspitivao o njemu, on uveliko nije živeo u Pančevu, što je potragu za njegovim likom i istraživanje staza kojim se kretao činilo još zabavnijim i intrigantnijim. Pritisnut pitanjima, otac bi škrto progovarao o svom bratu, dok bi majka pominjala njih troje, veselu družinu, gradeći rečima opnu oko nekadašnjih mladih prilika, providnu i neprobojnu, privlačnu i stranu.
Šta sam drugo mogao, osim da se upnem da saznam što više, šta drugo osim da kroz njihove priče oživim prošlost koja me je toliko zanimala…
Jedna od prvih stvari koje sam naučio o stricu jeste da je sanjao da bude pilot. Moj deda, njegov otac, zaista je bio pilot, i to ne bilo kakav: borio se u ratu, tukao Nemce i dobio nekoliko ordena i medalja, a jedno vreme je čak bio zatočen u radnom logoru u Italiji, gde su ga naučili da kuje metal, tako da je pod stare dane u garaži od koje je napravio radionicu raznim alatkama udarao po komadima aluminijuma, gvožđa i bakra, dajući im novi oblik i smisao. Za razliku od letenja, strica u mojim godinama nije zanimala kućna obrada metala, tako da se retko pojavljivao u radionici, obilazeći je samo kada bi stari pilot bio raspoložen da podeli s njim neku dogodovštinu iz rata, poput one kad je spustio na zemlju avion bez oba krila.
„Kako je to moguće?“, pitao bih oca dok smo u dvorištu iza kuće cepali drva.
„Goran je više voleo dedinu vazdušnu stranu.“
„Ne to. Kako je moguće spustiti avion bez krila?“
Otac je oslonio vrh sekire o matori panj i rukom protrljao teme.
„Teško ćeš to saznati. Nemaš koga da pitaš.“
Otac je bio u pravu. Kao prvo, dede u to vreme više nije bilo, dok je stric Goran otišao iz Pančeva nekoliko meseci pre mog rođenja, tako da je sve što sam o njemu znao bilo rafinisano i obrano. Mašta je morala da odradi ostalo i nabaci meso na kostur priče, spremivši predpubertetskom ovisniku o avanturi preko potreban fiks, tako sam često umesto dede zamišljao strica kako u skučenoj kabini aviona pada ka zemlji poput metka, ali u poslednjem trenutku širi ruke ne bi li zamenio izgubljena krila i bezbedno spustio letelicu na tlo. Posle bi, umrljan od gareži i mašinskog ulja, iskočio iz kabine, dograbio mitraljez i u nekoliko kratkih rafala zbrisao neprijatelja, a onda potrčao ka šumi gde partizani, pritisnuti nadmoćnim nemačkim trupama, vape za njegovom pomoći. Strica Gorana nije bilo u blizini da se usprotivi mojim sanjarijama, niti da ih zameni drugima i utoli dečju glad za pustolovinom, a priče koje sam slušao od roditelja nisu bile dovoljne da me umire, tako da su sve ono što je nedostajalo nadomeštale razglednice, iz svih krajeva sveta.
Karibi, Havaji, Kanari, Afrika, Azija, hladne severne zemlje, Novi Zeland, Ognjena zemlja, pa čak i nešto što je na fotografiji (od koje je na poleđini hemijskom olovkom napravljena dopisnica) izgledalo kao santa leda… Stizale su otkad znam za sebe, skoro uvek sa drugog mesta, naslovljene na porodicu Isakov, sa jedne strane ispunjene neobičnim bojama i predelima, a sa druge pedantno ispisanim rečima, sročenim u nekoliko kratkih rečenica.
Zdravo svima. Evo me u Kalgariju. Toplo je. Pozdravite dete.
I tako godinama. Na svakoj razglednici pisao bi sličan tekst i svaka se isto završavala. Pozdravite dete. Nikad Danijela. Ili momka. Klinca. Dečaka. Uvek dete.
Iako sam smatrao da je lepo od strica što, uprkos godinama koje su prošle, i dalje misli na nas, nije mi uspevalo da prihvatim taj bezlični pozdrav, naročito kada stiže od čoveka o kojem sam u snovima i fantazijama imao veoma izgrađen stav. Jer, onako kako se on divio svom ocu na veštini kroćenja nebeskih prostranstava, tako sam se ja divio stricu. Bio je to čovek koji se odvažio da zatvori za sobom vrata ravnice i zaždi putem koji se iza prve krivine širi u nepreglednu deltu mogućnosti; neko ko je poleteo iako nije upravljao avionom.
Osetivši još kao dečak koliko skučena ume da bude sredina u kojoj rastem i koliko se razlikujem od nje, u glavi sam se poistovetio sa stricem i, poput njega, žarko sam želeo da odem. S vremena na vreme, kada bi se dani razvukli u mrljave, dugačke linije nalik na vojvođanske puteve bez početka i kraja, osećao sam čudnu teskobu: pravilna geometrija grada činila mi se stranom i odbojnom, vršnjaci sa kojima sam se sretao nisu delili moja osećanja, niti su pokazivali razumevanje za moje potrebe. Nije mi nedostajao san o slobodi, to sam imao – nedostajao mi je čist vazduh visina, pomešan sa mirisom gareži iz pilotske kabine. Duboko u sebi, osećao sam da je stricu u njegovo vreme nedostajalo to isto. Iako se nismo poznavali, nešto smo ipak delili. Žalio sam nad sopstvenom sudbinom koja me je okovala lancima dosade i tonuo u pesak Banata, sve dok me, u trenutku u kom je izgledalo da prošlost nikada neće oživeti, uspomene nisu trgle iz dremeža i razrogačenih očiju me upitale da li sam to, kojim slučajem, zaboravio na njih.
Ali, polako. Prvo treba odabrati neki početak i privezati čamac uz obalu mračnih voda sećanja. Za to su potrebna dva dečaka, jedna kiša i stara zgrada uz reku, koji će zajedno odmotati priču i pustiti je da prekrije vojvođansku ravnicu poput postelje od oblaka.