U Književnoj fantastici broj X (Kontrast, 2024) Ilija Bakić piše o Hangaru za snove. U nastavku sledi ceo tekst, a aktuelni broj Književne fantastike možete poručiti ovde:
NIZ ZAVODLJIVO ZAČUDNIH SVETOVA
Od publike i kritike zapaženi i nagrađivani prozaista Darko Tuševljaković (1978) u knjizi Hangar za snove predstavio se u pomalo neobičnom i neočekivanom svetlu – kao pripovedač kratkih formi (crtica, vinjeta, priča), odnosno kao pesnik (u stihu i prozi). Kratka forma ima svoje vrlo precizne, čak i rigidne, zakone i traži disciplinu iskaza, odnosno misli i kazivanja pa je stoga vrlo zahtevna i neretko „teška” za pisce, posebno one navikle na komotne širine romana. U kratkoj prozi na delu je svojevrsna „trijaža” sadržaja: najpre se ispisuje ono najteže i najbitnije, pa zatim ono manje važno – ukoliko za to preostane prostora. Tuševljaković jeste verzirani romansijer i povremeni autor priča/pripovedaka, ali mu i kratka forma – što dokazuje i ova knjiga – sasvim odgovara i on njome suvereno i elegantno vlada uspevajući bez teškoća da gradi atmosferu i kontroliše tenzije te da na malom prostoru ispriča zaokruženu priču-celinu. A one se, opet, kreću u izuzetno širokom rasponu od realizma (istina retkog) preko mračne fantastike do naučne fantastike i horora. Ovakav i ovoliki raspon, pak, sasvim je neuobičajen za ovdašnju savremenu književnost koja se i dalje, najčešće i najradije, drži starih, oprobanih recepata nemešanja glavnotokovske (apriori uvažavane) literature sa žanrovskom (koja se i dalje prvenstveno tretira kao paraliteratura sa kojom ozbiljni autori i kritičari ne žele da imaju posla). Tuševljaković se, međutim, sasvim slobodno i bez kompleksa (više ili niže vrednosti) kreće ne samo u glavnom literarnom toku već i u žanru/žanrovima.
U uvodu Hangara za snove – što se ispostavlja, kako odmiče upoznavanje sa sadržajem knjige, kao krajnje adekvatan i značenjski sadržajan naslov – autor piše da knjiga mapira njegov dvadesetogodišnji spisateljski razvojni put, odnosno da odslikava razvoj njegovih interesovanja i „vežbanja spisateljske ruke” što je hrabra tvrdnja jer je dobro znano da mnogi autori u zrelim godinama rado „zaboravljaju” svoje korene zarad vrlo živih i važnih im akademskih ambicija i želja. Doslednost ipak Tuševljakoviću nije bila mana jer je Hangar za snove zaslužio i „Andrićevu nagradu” što, s druge strane, potvrđuje spore, ali primetne procese prihvatanja žanrovskih sadržaja kao potencijalno relevantnih i dostojnih segmenata savremene nam literature (podsetimo i na rad žirija za NIN-ovu nagradu za roman godine koji je i u prethodnim godinama, istina stidljivo, a u ovoj godini vrlo jasno, u svoje šire i uže izbore uneo i romane sa nesumnjivo žanrovskim sadržajima).
Čitaocu Hangara za snove ne može da ne imponuje piščeva veština da, na samozadatom prostoru, stvori realističku sliku u kojoj se, pored opisanog prvog plana-prizora, naziru i oni drugi, dublji koji viđenom daju punoću, ali ga i problematizuju (da li je prvi utisak zaista odgovarao stvarnom stanju stvari ili je tek kratkotrajna opsena?); ovo je elegantno, nenametljivo, ali postojano predstavljeno u pričama „Pogled na jednu porodicu”, „Od tada do Jadranskog mora”, „Promena vremena”, „Kako ugasiti plamen?”.
Priče o nekim drugim vremenima/budućnostima (mini-ciklusi „Ostrvljani”, „Kralj ostrva” , „Zašto uvek gledam gore” te samostalni „Neverovatni ljudi”, „Made in Thailand”, „U pećinama”), po prirodi svoje tematike, ne mogu se ograničiti na opis prizora/slike jer je nužno pojasniti mnoštvo nepoznanica drugog sveta. Tuševljaković uspeva da predistorije i objašnjenja svede na funkcionalni minimum po kome priča smisleno teče i razvija se uz nužne „novume” zamišljenog sveta ili oneobičavanje onoga koji nam je koliko-toliko znan (mračni „Ponavljajući obrasci”, „Hovov”, „Udovi”; začudni „Poslednja kafana pred pustinju”, „Skok”, „Hangar za snove”, „Alfa i Omega”). Ova „rabota” nimalo nije laka i zahteva vrlo fin, filigranski spisateljski rad koji Tuševljaković uspešno započinje, smisleno širi i efektno okončava-poentira.
Kao krunski dokaz valjanosti piščevog „rada u tekstu” kroz knjigu su razbacane pesme u prozi (ili poetska proza) pod naslovima „dva”, „tri” ili „četiri” pogleda na određenu stvar-objekat, pojam ili pojavu. U naznačenom broju pesama/fragmenata raskriljuje se vatromet začudnih asocijativnih nizova koji se slobodno poigravaju sa naučenim sadržajima i rutinski oveštalim pogledima na stvari i njihove funkcije. Oslobođeni kauzalnosti iskazi prerastaju u vratolomnu smenu prizora od kojih zastaje dah, a na licu čitaoca se širi osmeh prijatnog iznenađenja ili prepoznavanja naizgled nejasnih slika. Tuševljaković ovim pesmama otkriva svoj „homo ludens” profil koji je nesporni zalog novih spisateljskih traganja i uzbudljivih avantura.
Rečju, Hangar za snove je knjiga čiji dometi uveliko nadmašuju njen mali broj stranica i koja pruža uvid u niz zavodljivo začudnih svetova stvorenih u inventivnim uzletima autora u punom naponu kreativnih snaga.
