Goodreads kaže da sam ove godine pročitao 7820 stranica. Pretvoreno u knjige, to je 32 komada. Da sam čitao samo Stivena Kinga, kao što nisam, brojka bi bila manja, možda 6. Ovako, ispade da sam se načitao. Gledam listu i svačeg je tu bilo, i novog i starog, i stvari koje je trebalo odavno da pročitam i knjiga koje sam čitao ponovo. Skoro sve su knjige stranih pisaca i gotovo ništa nije u prevodu, tako da domaće autore i izdavače neću ni pomenuti, bilo bi suviše nategnuto na osnovu tako skromnog uzorka. Ali, evo šta mi je u glavi ostalo od tih prokletih stranaca: na zamišljenom prvom mestu morao bi da stoji Džef Vandermer (do đavola sa pravilnom transkripcijom, kad jednom uđe u uvo kao –mer, ništa ga ne može pretvoriti u –mir) sa svojom izvrsnom trilogijom Annihilation – Authority – Acceptance (nedavno objedinjenoj kao Area X). Poduhvat kojeg se prihvatio delovao je istovremeno rizično i predodređeno za uspeh. Teško mi je da opišem knjigu a da ne pomenem seriju Lost, iako znamo kakve reakcije međ građanstvom izazivaju ta četiri slova. Možda je bolje da pomenem Džozefa Konrada, braću Strugacki, Balarda, M. Džona Harisona, i sve ove nove ’weird’ pisce. U svakom slučaju, velika i začudna avantura smeštena u i oko parčeta ovog našeg sveta koje se otuđilo od nas.
Slede neke žene: Karen Džoj Fauler sa We Are Completely Beside Ourselves (2013) vas pomalo nervira dok je čitate, želeli biste da malo stegne kaiš i upaše košulju, popravi rever i začešlja se, ali kako vreme prolazi, tako se utisak popravlja. Ima takvih knjiga i mislim da je to obično znak da su dobre. Kejt Atkinson, o kojoj se toliko pričalo prošle godine, ne mora ni da popravlja frizuru. Opirao sam se knjizi Life After Life dugo, činila mi se preobimnom i radnja kao da je odbijala da počne, ali toj knjizi zapravo nema šta da se zameri. Naprotiv, priča o propalim i novim životnim šansama, o prilikama koje gubimo i koje koristimo a da to često ne znamo, ispričana kroz porodičnu sagu i hroniku dobrog dela 20. veka, može da se ne svidi samo nekome ko… pa, ne znam kome. Ne poznajem takve ljude. U žensku selekciju će ove godine ući još i Keli Link, sa zbirkom Pretty Monsters (2008), kao i Elizabet Hend, sa mračnim trilerom Generation Loss (2007). A tu je i Džojs Kerol Outs, sa Zombijem (1995), jednom od onih knjiga koje je trebalo da sam pročitao pre sto godina. I naravno, Alis Munro, sa Too Much Happiness, o kojoj neću reći ništa.
Moje kasno i neplanirano otkrivanje Lorensa Darela (jer da nije bilo letovanja na Krfu…) zaslužno je što će se njegov roman The Dark Labyrinth naći na ovogodišnjoj listi. Davno napisana knjiga (1947) koja deluje savremenije od mnogih romana juče izdatih. Putovanje Mediteranom ka drevnom lavirintu na Kritu u kojem će se šačica neobičnih likova, detaljno nam predstavljenih tokom priprema za put i druženja na palubi, susresti sa svojom sudbinom, pa makar to bio i mitski minotaur… U sekciju ’Kaskam za svetom’ spada i prvi susret sa Filipom Rotom, i to kroz roman za koji sam, guglajući, shvatio da možda nije najreprezentativniji u piščevom opusu. Ali ako mi se toliko dopao Exit Ghost (2007), koliko li će mi se tek svideti ostali?
U trenucima odmora od ovih veličina savremene pisane reči, čitao sam i neka laka štiva iz pera drugih veličina savremene pisane reči, kao što su Džon D. Makdonald i Ed Makbejn. (Primećujete to Mak-? To je zato što se previše družim s lektorima. A bilo je teško naterati se, verujte mi.) Od prvog, sjajni The Crossroads (1959), mračnu priču o porodici koja drži odmorište kraj prometnog autoputa i svima onima što su poslovno i/ili privatno povezani s njima, a od drugog, dva romana iz serijala o 87. policijskoj stanici – i to je toliko dobro i zabavno da ću pročitati i ostalih pet koje sam za trista kinti kupio na trotoaru u Despota Stefana.
Šarena strana: pokojni Lušes Šepard je voleo formu koja nit’ smrdi nit’ miriše, kratke romane iliti dugačke novele, pa sam naleteo na pametno izdanje u kojem su spojili dva takva ostvarenja. I to onako, čitaš po jedno sa svake strane. Vacancy & Ariel (2009). Jedno naučna fantastika, drugo krimić. To jest, jedno kao naučna fanstastika, drugo šatro krimić. U stvari su to pesme u prozi. Ariel, ta ko fol naučna fantastika a zapravo ljubavna priča, skoro da je besprekoran. Nešto je manje besprekoran prošlogodišnji roman Loren Bjuks, The Shining Girls, ali ga vredi pomenuti, jer nudi zanimljivu kombinaciju putovanja kroz vreme i priče o serijskom ubici, iako se na kraju malčice suviše svede na tu petlju. A još je manje besprekoran takođe prošlogodišnji roman Marsela Terua, Strange Bodies, samo što je ideja koju je u njemu sproveo toliko divlja da mi eto, skoro godinu dana ne izlazi iz glave. To je zapravo i prva knjiga koju sam ove godine pročitao. Poslednja će, očigledno, biti za sada izvrsna antologija Monstrous Affections izdavačke kuće Small Beer Press, koju drže i čija izdanja uređuju Keli Link i suprug joj Gavin Grant. Sve priče su o čudovištima i sve priče su čudnovate. Ima unutra afirmisanih autora (Paolo Baćigalupi, Holi Blek, Keli Link, Kasandra Kler, Nalo Hopkinson…), ali i (meni) manje poznatih imena koja, zasad, uopšte ne odudaraju od zvezda. Ostalo mi je još malo do zadnje korice, ka kojoj se krećem polako, jer bih da uživam što duže.
I za kraj, ponovo pročitani The Course of the Heart (1992) M. Džona Harisona. Jednog dana, kad budem imao vremena i para (a svi znamo kad će to biti), prevešću ga, onako, za džabe, jer mislim da nam taj roman fali na policama. Ima on i drugih knjiga o kojima mislim to isto, ali odnekud mora da se počne…
