Dragi sugrađani, dame i gospodo:
Accuweather kaže da će biti oblačno, ali suvo. Ja ću biti ćelav, ali bradat. Povod je roman, ali i zbirka. Radujem se prijateljima, ali i neznancima. Možete me nešto pitati, ali i ne morate. Možete se nećkati, ali ne možete pogrešiti.
Vidimo se!
JAZ, c’est une histoire, pleine d’abîmes sans issue qui existent entre mari et femme, entre les parents et leurs enfants, entre les générations, entre l’Ouest et l’Est, entre les mondes réel et irréel, entre les Serbes et les Monténégrins, entre la Slovénie, toujours sous l’impact de l’Autriche-Hongrie, et la Serbie, longtemps exposée à l’influence turque, entre la Serbie et l’Europe occidentale…
http://klarabudapost.com/revue-du-roman-jaz-labime-de-darko-tusevljakovic/#.WeXD3LVx3IU
Our past is a chamber drama that often confuses reality with possibility, everyday life with a dream.
https://www.lit-across-frontiers.org/literary-forms-are-not-expendable/
Ovih dana će se u izdanju Arhipelaga naći moja nova zbirka priča, Naknadne istine. Zbirka sadrži dve novele i šest pripovedaka, a od ukupnog broja četiri su već videle svetlo dana, u raznim antologijama, dok preostale, čak polovina, to čine tek sada. Sve su pisane u periodu između 2014. i 2017. godine. Sadržaj je sledeći:
Veoma mi je drago što je ilustraciju na naslovnici uradila moja prijateljica, grafička umetnica Emanuela Bulatović, koja je na izuzetan način doživela i obradila motive iz priča i ponudila ih kao jedinstvenu kompoziciju.
Kao i do sada, priče nisu otišle u štampu a da ih nisu pročitali oni kojima sam se peo na glavu svojim mejlovima i prohtevima. Hvala Otou, Mariji, Jeleni i Neveni na tome što svoje slobodno vreme troše na mene.
Sledeći put se čujemo kada budem mirisao sveže odštampane stranice.
A onda se, nadam se, i vidimo. Ako ne pre, računam na beogradskom sajmu knjiga.
Velike i divne vesti: Jaz se širi Evropom!
Znam kako to zvuči, ali zapravo nije ništa strašno. Nema svađe ni zveckanja oružjem. Samo slova štampana na hartiji.
Ovogodišnja Nagrada Evropske unije za književnost dodeljena je u dvanaest zemalja. Jedna od njih je i Srbija. Moj drugi roman, Jaz (Arhipelag, 2016), odabran je za to prestižno priznanje. Svečana dodela će se održati krajem maja, u Briselu, posle čega će, tako kažu, romanu biti otvorena vrata široj publici.
Prethodni dobitnici ove podsticajne nagrade iz Srbije su Jelena Lengold i Uglješa Šajtinac, i čast mi je što sam se našao među tim značajnim imenima domaće književne scene. Takođe bi mi pričinilo veliko zadovoljstvo da se Jaz zaista nađe u književnom okruženju koje nije omeđeno jezičkim i nacionalnim granicama.
Evo teksta o nagradi na sajtu Arhipelaga.
Trudiću se da vas o svemu što se dalje bude dešavalo s Jazom ovde obaveštavam.
A sad je vreme da se nešto popije.
Žiri NIN-a zadužen za odabir romana godine u današnjem broju je objavio uži spisak od 11 romana koji ostaju u utrci za prestižnu nagradu. Da ne bih ja bespotrebno komentarisao listu, kliknite na link ka tekstu Miće Vujičića koji je to uradio koncizno i informativno. Čast je naći se u društvu ovih pisaca i tako visoko u ovoj igri.
Živeli.
Ime: Jaz
Izdavač: Arhipelag
Godina: 2016.
Sledi: odlomak sa samog početka.
I šta onda: ništa, vidimo se na sajmu knjiga, a možda i ranije.
Uživajte.
1
 |
I posle toliko godina, Bogdana je budio prasak. Ovog puta su mu eksplodirale zenice i, kada je došao sebi, prešao je prstima preko kapaka da se uveri da ispod njih ipak ima nečega. Bio je prilično zadovoljan zaključkom: nalazio se u sve tri dimenzije, a i četvrta mu se postepeno vraćala dok se prevrtao po neudobnom, nepoznatom krevetu. Star čovek zna da je živ po tome što ga sve živo boli, palo mu je na pamet. I na isti način ume da razdvoji san od jave. U snu, ma koliko košmaran bio, bol ne postoji. On nastupi posle, na ovoj strani zida, ovde su mu izvori i ušća. Bol prožima dužine, širine i visine, i proteže se sekundama i godinama. Ta pomisao je trebalo da bude utešna jer je značila da su sve sanjane strahote bezopasne, ali Bogdana to ipak nije uspelo da oraspoloži. Protrljavši dlanom nos koji ga je svrbeo od hrkanja, podigao je kapke i na trenutak ostao slep. Radica je već rastvorila žaluzine i parče plavog neba zapretilo je da mu zaista iskopa očne jabučice. Osećao je osušen znoj na sebi, peckala su ga mesta natekla posle ujeda komaraca. Bilo je teško odabrati dimenziju pogodnu za bežanje.
„Navuci bar zavesu“, promumlao je.
Apartmanska soba u kojoj su s mukom pregurali noć mirisala je na tečnost koja ih je ošamućivala i koju su morali da kupe čim su se raspakovali prethodne večeri, pošto usluga nije podrazumevala odbranu od krvopija. Ostrvo na koje su došli ne zaprašuje se, tobože da bi se zaštitili maslinjaci, ali niko nije postavio mreže preko prozora i vrata. Zato je u svakoj prodavnici u koju su ušli, pegavi poput tifusara, postojao zaseban raf sa sredstvima protiv komaraca od kojih su najjeftinija koštala petnaest evra. Pederi grčki.
Radica je grejala vodu na pocrnelom rešou. Miris kafe se mešao sa mirisom tečnog insekticida i Bogdan je strgnuo čaršav sa sebe i pravo iz kreveta izjurio na terasu.
U apartmanu ništa nije valjalo, tu se fizički bol spajao sa duševnim. Damir mu je nedavno objasnio kako funkcionišu kompjuterski programi za ulepšavanje stvarnosti i pokazao mu šta mogu da urade sa, recimo, njegovom starom fotografijom iz vojske, ali kada su Radica i Bogdan u agenciji birali smeštaj, njemu nije palo na pamet da ništa od luksuza prikazanog na nacifranim prezentacijama neće zateći na licu mesta. Trošno, to je bila prava reč. Sve je bilo trošno. Kreveti su škripali i suviše lako klizili preko pločica postavljenih čak i u spavaćoj sobi, kao da je to klanica, a ne apartman. Kuhinja je bila toliko skučena da se frižider jedva otvarao, a među posuđem nije bilo šerpe. Šta su oni zamišljali, šta čovek da jede? Nije bilo šerpe, ali je zato u visećem elementu iznad sudopere stajao sekač za kuvana jaja. (Bogdan nije znao kako se to tačno zove, pa ga je zvao sekač. Ono malo sranje sa žičicama koje pritisneš na jaja kako bi ih isekao na šnite. Šnicle. Kako god… Kome to treba?) I čajnik. Obezbedili su kojekakve specijalizovane naprave, a izostavili onu opšte namene – šerpu u kojoj možeš i skuvati čaj i obariti jaje. Čim su došli, Radica mu je rekla zašto je tako, ali Bogdan nije bio zadovoljan objašnjenjem. Otkud ona zna? A ni to da je ceo Krf, pa i Dasija, u kojoj su odseli, prevashodno namenjen turistima iz Zapadne Evrope, ponajviše iz Engleske i Holandije, nije mu se činilo realnim. „Gde su, onda, ti Englezi?“, pitao je, pokazavši rukom na kompleks apartmana koje su, sve do jednog, popunili Srbi. Kada su se iskrcali iz autobusa, nekoliko saputnika se bacilo u bazen, a domaćin, sredovečan pogrbljen Grk u čijim je očima Bogdan video samo pare, pare, pare, razgalamio se i isterao ih iz vode. Zbunjeni putnici su u pustoj restoranskoj prostoriji sačekali da im se podele ključevi, kako bi, poput zatvorenika, u koloni pošli ka sobama. „Gde su ti Englezi?“, ponovio je tada, naslonivši se na zidani roštilj u toj zatvorenoj menzi, dok je Radica uspravljala preturene kofere. Prešao je prstom preko rešetke grila i pokazao joj savršeno čistu jagodicu. „Ovo niko nije palio mesecima. Godinama.“ Radica je slegla ramenima. „To je zato što im više ne dolaze Englezi. Vidiš da ni kuhinja ne radi. Neće da raspaljuju vatru za nas.“ Podigla je manji kofer i očima mu pokazala da preuzme veći. „Verovatno zato ne smemo ni u bazen“, dodala je i pošla ispred njega ka apartmanu. Pederi engleski, pomislio je.
Na terasi ga je zapahnuo topao vetar koji je dobijao zalet spuštajući se niz planinu ka moru. Mirisalo je na… hlor iz bazena. Bogdan odmahnu glavom i skrsti ruke na grudima. Zašto su uopšte došli? Zašto je pristao na ovo letovanje usred sezone, u terminu koji je uvek izbegavao, čak i dok je službovao – a tada je bilo mnogo teže otići na odmor baš kad tebi odgovara. Pretpostavljeni su mu, doduše, uglavnom izlazili u susret. Kapetan Bogomdan, govorili bi i upisivali u kalendar dane koje bi on odabrao. Kapetan Bogomdan može da ide na odmor kad god poželi. Ono što ne može jeste da dobije čin majora, ali Bogdan je o tome prestao da razmišlja davno pre nego što je otišao u penziju. Nikad se nije mnogo opterećivao činovima. Napredovanje u službi bilo je Radičin fah, ali ona je prokleta i Bogdan je to znao. Evo i sad – ta kafa preti da mu pokvari dan. Kafa, sredstvo protiv komaraca, hlor, sekač za jaja, čajnik, nepostojeći Englezi, gramzivi Grci, celo ostrvo, previše blizu Albanije.
Bila je to njena ideja. Rekla mu je da treba da se sklone iz Beograda, makar na nedelju dana. I on je poverovao u ponuđeno rešenje, onako kako je poverovao Damiru da Fotošop menja izgled ljudi. Samo što to nije istina: ljudi se sami menjaju, sami od sebe prave nakaze. Ne treba im kompjuterski program za to. Kad je on mogao da ode, možemo i mi, pomislio je tada i pustio Radicu da odabere odredište. Naravno da je odabrala more. Krf, rekla je, gde cveta limun žut. S vremenom je shvatio koliko su poseban soj ti ljudi potekli iz krša. Ni sa čim se ne da uporediti razmišljanje onoga ko je celo detinjstvo proveo okružen sivilom. Kamen sa golih brda preti da se preseli u čoveka, ispuni ga kao onog vuka u basni sa jarićima i povuče ga ka dnu. Bogdan nije smatrao da je Radica dotakla dno, zato što nije znao gde bi to dno trebalo da se nalazi. Veći strah u njemu je izazivala pomisao da dna uopšte nema. Tada se pitao da li je sve što njih dvoje rade, te davno iscrtane šeme po kojima su se primicali i udaljavali jedno od drugog, samo bauljanje u snu lišenom dimenzija i smisla.
Sredstvo protiv komaraca mirisalo je na limun. Sada je i kafa imala tu aromu. Toliko o slavnom Krfu. Danas je sve lažno. Ljudi su lažni, mirisi su lažni, ostrva su lažna, ma koliko visoku grbu nosila na leđima. Grbu koja zaklanja sunce. Pantokrator. Ko uopšte dade jednom brdu takvo ime? Kao neka poljska mašina. Idem, Radice, da preorem njivu pantokratorom.
Bogdan se zagledao u more, udaljeno oko pola kilometra od kompleksa s bazenom. Tamo dalje, ka Albaniji, svetlucalo je na suncu kao da je presvučeno celofanom, ali plićak Dasije bio je u senci. Bogdanu se nije ulazilo u zaliv čiju je vodu mreškao vetar; delovala je hladno, a pesak koji se beleo na dnu mogao je biti i živ, spreman da proguta celog čoveka. Ako se moglo verovati Radici, ovde ga niko ne bi izvukao na suvo, jer ga meštani, uprkos tradicionalnom grčko-srpskom prijateljstvu, ne bi razumeli. Vikao bi „Upomoć!“, a ne „Help!“ niti „Hilfe!“. Kad konačno bude provirilo iznad Pantokratora, sunce će upeći i Bogdan će joj predložiti da se danas ne spuštaju do plaže. Ionako su suviše umorni od puta. Uveče bi mogli da prošetaju mestom, ali ništa više od toga. On nije bio čovek iz kamena. Rođen je u njivi, izašao je iz plodnog tla Šumadije, što ga, doduše, najčešće nije činilo ni pametnijim, ni mekšim. Kada su se tek upoznali, šalili su se da će razlike između njih doprineti vezi, da će se pomoću njih još čvršće spojiti u onome što dele. Možda je to nekad bila istina, ali Bogdana je, kao i kada su posredi bile granice zajedničkog sna, više mučila pomisao na to da sličnosti i poklapanja uopšte nema.
Goodreads kaže da sam ove godine pročitao 7820 stranica. Pretvoreno u knjige, to je 32 komada. Da sam čitao samo Stivena Kinga, kao što nisam, brojka bi bila manja, možda 6. Ovako, ispade da sam se načitao. Gledam listu i svačeg je tu bilo, i novog i starog, i stvari koje je trebalo odavno da pročitam i knjiga koje sam čitao ponovo. Skoro sve su knjige stranih pisaca i gotovo ništa nije u prevodu, tako da domaće autore i izdavače neću ni pomenuti, bilo bi suviše nategnuto na osnovu tako skromnog uzorka. Ali, evo šta mi je u glavi ostalo od tih prokletih stranaca: na zamišljenom prvom mestu morao bi da stoji Džef Vandermer (do đavola sa pravilnom transkripcijom, kad jednom uđe u uvo kao –mer, ništa ga ne može pretvoriti u –mir) sa svojom izvrsnom trilogijom Annihilation – Authority – Acceptance (nedavno objedinjenoj kao Area X). Poduhvat kojeg se prihvatio delovao je istovremeno rizično i predodređeno za uspeh. Teško mi je da opišem knjigu a da ne pomenem seriju Lost, iako znamo kakve reakcije međ građanstvom izazivaju ta četiri slova. Možda je bolje da pomenem Džozefa Konrada, braću Strugacki, Balarda, M. Džona Harisona, i sve ove nove ’weird’ pisce. U svakom slučaju, velika i začudna avantura smeštena u i oko parčeta ovog našeg sveta koje se otuđilo od nas.
Slede neke žene: Karen Džoj Fauler sa We Are Completely Beside Ourselves (2013) vas pomalo nervira dok je čitate, želeli biste da malo stegne kaiš i upaše košulju, popravi rever i začešlja se, ali kako vreme prolazi, tako se utisak popravlja. Ima takvih knjiga i mislim da je to obično znak da su dobre. Kejt Atkinson, o kojoj se toliko pričalo prošle godine, ne mora ni da popravlja frizuru. Opirao sam se knjizi Life After Life dugo, činila mi se preobimnom i radnja kao da je odbijala da počne, ali toj knjizi zapravo nema šta da se zameri. Naprotiv, priča o propalim i novim životnim šansama, o prilikama koje gubimo i koje koristimo a da to često ne znamo, ispričana kroz porodičnu sagu i hroniku dobrog dela 20. veka, može da se ne svidi samo nekome ko… pa, ne znam kome. Ne poznajem takve ljude. U žensku selekciju će ove godine ući još i Keli Link, sa zbirkom Pretty Monsters (2008), kao i Elizabet Hend, sa mračnim trilerom Generation Loss (2007). A tu je i Džojs Kerol Outs, sa Zombijem (1995), jednom od onih knjiga koje je trebalo da sam pročitao pre sto godina. I naravno, Alis Munro, sa Too Much Happiness, o kojoj neću reći ništa.
Moje kasno i neplanirano otkrivanje Lorensa Darela (jer da nije bilo letovanja na Krfu…) zaslužno je što će se njegov roman The Dark Labyrinth naći na ovogodišnjoj listi. Davno napisana knjiga (1947) koja deluje savremenije od mnogih romana juče izdatih. Putovanje Mediteranom ka drevnom lavirintu na Kritu u kojem će se šačica neobičnih likova, detaljno nam predstavljenih tokom priprema za put i druženja na palubi, susresti sa svojom sudbinom, pa makar to bio i mitski minotaur… U sekciju ’Kaskam za svetom’ spada i prvi susret sa Filipom Rotom, i to kroz roman za koji sam, guglajući, shvatio da možda nije najreprezentativniji u piščevom opusu. Ali ako mi se toliko dopao Exit Ghost (2007), koliko li će mi se tek svideti ostali?
U trenucima odmora od ovih veličina savremene pisane reči, čitao sam i neka laka štiva iz pera drugih veličina savremene pisane reči, kao što su Džon D. Makdonald i Ed Makbejn. (Primećujete to Mak-? To je zato što se previše družim s lektorima. A bilo je teško naterati se, verujte mi.) Od prvog, sjajni The Crossroads (1959), mračnu priču o porodici koja drži odmorište kraj prometnog autoputa i svima onima što su poslovno i/ili privatno povezani s njima, a od drugog, dva romana iz serijala o 87. policijskoj stanici – i to je toliko dobro i zabavno da ću pročitati i ostalih pet koje sam za trista kinti kupio na trotoaru u Despota Stefana.
Šarena strana: pokojni Lušes Šepard je voleo formu koja nit’ smrdi nit’ miriše, kratke romane iliti dugačke novele, pa sam naleteo na pametno izdanje u kojem su spojili dva takva ostvarenja. I to onako, čitaš po jedno sa svake strane. Vacancy & Ariel (2009). Jedno naučna fantastika, drugo krimić. To jest, jedno kao naučna fanstastika, drugo šatro krimić. U stvari su to pesme u prozi. Ariel, ta ko fol naučna fantastika a zapravo ljubavna priča, skoro da je besprekoran. Nešto je manje besprekoran prošlogodišnji roman Loren Bjuks, The Shining Girls, ali ga vredi pomenuti, jer nudi zanimljivu kombinaciju putovanja kroz vreme i priče o serijskom ubici, iako se na kraju malčice suviše svede na tu petlju. A još je manje besprekoran takođe prošlogodišnji roman Marsela Terua, Strange Bodies, samo što je ideja koju je u njemu sproveo toliko divlja da mi eto, skoro godinu dana ne izlazi iz glave. To je zapravo i prva knjiga koju sam ove godine pročitao. Poslednja će, očigledno, biti za sada izvrsna antologija Monstrous Affections izdavačke kuće Small Beer Press, koju drže i čija izdanja uređuju Keli Link i suprug joj Gavin Grant. Sve priče su o čudovištima i sve priče su čudnovate. Ima unutra afirmisanih autora (Paolo Baćigalupi, Holi Blek, Keli Link, Kasandra Kler, Nalo Hopkinson…), ali i (meni) manje poznatih imena koja, zasad, uopšte ne odudaraju od zvezda. Ostalo mi je još malo do zadnje korice, ka kojoj se krećem polako, jer bih da uživam što duže.
I za kraj, ponovo pročitani The Course of the Heart (1992) M. Džona Harisona. Jednog dana, kad budem imao vremena i para (a svi znamo kad će to biti), prevešću ga, onako, za džabe, jer mislim da nam taj roman fali na policama. Ima on i drugih knjiga o kojima mislim to isto, ali odnekud mora da se počne…
