Darko Tuševljaković

Ne verujem da ću ikada dobiti bolju recenziju od ove. Ne verujem da postoji bolja.

A svojevremeno smo zajedno glumili. Ja detektiva, on čudovište.

O tempora…

Do sada sam to radio u gostima, sad po prvi put kod kuće. Izvol’te…

CHINA MIEVILLE: THE CITY AND THE CITY (2009)

Ove godine zaista nisam morao mnogo da razmišljam o prvom mestu – Čajna je napisao knjigu kakvu je odavno trebalo da napiše neko od nas (pod time mislim na nas, Slovene), mada se plašim da je uradio bolji posao nego što bismo mi (Sloveni). Stajao je sa strane i bolje video ono što bismo mi posmatrali iznutra. Dovoljno zainteresovan da temeljito istraži mentalitet, geografiju i istoriju zemalja metastaziralih u blizini nekadašnje Gvozdene zavese, dovoljno nadahnut da ponudi zanimljivu kriminalističku priču savršeno uklopljenu u neobičan, a opet (nama) tako blizak svet, dovoljno mudar da ni u jednom trenutku ne skrene u bespotrebno objašnjavanje, a ni palp, Mjevil je iskoračio iz svog uobičajenog registra taman toliko da pokaže šta ume. Knjiga je s pravom ovenčana Hugom i Klarkom i kako vreme odmiče, to sam sve bliži trenutku kada ću je opet uzeti u ruke.

JUSTIN CRONIN: THE PASSAGE (2010)

Roman je toliki da je Laguna morala da ga objavi u dva toma. Obično se plašim “cigli“, ali bio sam dugo na moru. I isplatilo se. Više sam kondicije stekao držeći knjigu ispred sebe nego plivajući. Kronin je odlučio da smućka (post)apokalipsu, vampire, vojsku i priču o mesiji u veliki američki roman u kom se podjednako radujete opisima prirode i akcionim scenama. Kaže da je ovih hiljadu strana tek prvi deo zamišljene trilogije. Ako je tako, svojevoljno ću nastaviti da treniram čitanje.

DANIEL WOODRELL: WINTER’S BONE (2006)

Tako je, postoji i film, iz ove godine. I isti je kao knjiga. Neko je odlučio da se ne pravi pametan i snimio roman rečenicu po rečenicu. A rečenice su jednostavne, precizne i opake. Vudrel je pisao o onome što poznaje od detinjstva: američkim pasivnim krajevima i sirotinji nastanjenoj na padinama Ozark planina koja jedva sastavlja kraj sa krajem – sa jedne strane kućno spravljene droge, sa druge sačmara i lokalni zakon. Po očevom nestanku, sedamnaestogodišnjoj devojci na grbači ostaju dva mlađa brata (u filmu brat i sestra) i mentalno obolela, neupotrebljiva majka, kao i saznanje da će, ako ne pronađe oca do početka njegovog suđenja, ostati bez kuće i imanja – jedinog poseda. Iz nezavidne situacije se izvlači tako što se o ocu raspituje kod uže i šire familije, što će je uplesti u još veće probleme, jer polusvet oko nje po svaku cenu krije svoje mračne tajne.
Winter’s Bone je, da se poslužim novogodišnjim rečnikom, roman napisan samo od krtine, bez žila i masnoće.

R.C.WILSON: JULIAN COMSTOCK: A STORY OF 22ND CENTURY AMERICA (2009)

Još jedna “cigla“ i još jedna knjiga o postapokalipsi, ali napisana po starinski, jer je Amerika koju Vilson opisuje devoluirala u nekakvo mutirano viktorijansko vreme u kojem se ratovi (opet) vode bajonetima, dok je visoka tehnologija opstala jedino u legendama i poluprimitivnom sujeverju. Priča o usponu i padu Džulijana Komstoka, ispostaviće se važnog čoveka za buduću Ameriku, ispričana je očima njegovog bliskog prijatelja i saputnika, pomalo naivnog i neukog mladića koji kroz burna zbivanja čiji je čas posmatrač, čas ključni akter, gradi sliku o vremenu u kom živi, na onaj detinjasti i neuverljiv način na koji su mudrost sticali protagonisti viktorijanskih romana. U pitanju je velika avantura u kojoj srećemo raznorazne likove, od seoskog šljama, preko vojnika i oficira, naučnika, revolucionara i dama u nevolji, do predsednika države, i uspešno se saživljavamo sa akterima od kojih, u jednom trenutku, zavisi sudbina naroda.
Vilson je široj publici postao poznat izuzetnim tvrdim sf-om, a snaga njegovog talenta ogleda se u tome što sada može da se hvali i ovakvim poduhvatom.

DARYL GREGORY: DEVIL’S ALPHABET (2009)

Izuzetno neobičnu ideju je teško pretočiti u obično štivo, nešto što svi možemo da čitamo, ipak Derilu Gregoriju je to pošlo za rukom, što sigurno nećete zaključiti budete li se osvrnuli na siže sa korice. Posle neobjašnjive lokalne epidemije virusa, mali grad u Americi je desetkovan, a preostalo stanovništvo se pretvorilo u čudovišta iz dečjih noćnih mora, ili cirkusa iz pakla, sa tendencijom da im i potomstvo nalikuje skicama iz sveske Hijeronimua Boša. Protagonista je izbegao promenu i posle mnogo godina se vratio u rodno mesto, samo da bi zatekao: oca, pretvorenog u balast sala, kako luči opojne droge, najboljeg druga koji ima preko tri metra i izgleda kao drvo iz Gospodara prstenova, i najbolju drugaricu iz detinjstva, čini se, ubijenu. Ako deluje smešno, jeste – ali je i onespokojavajuće, komplikovano, morbidno i čudesno.

IAIN BANKS: SONG OF STONE (1997)

Kažu da je Ian Benks svojim romanom iz 2009-te, Transition (čitao sam ga uveren da će se pronaći na ovoj listi), prevario čitaoce i uvalio im fantastiku tamo gde su očekivali mejnstrim. To je samo delimično istina, odnosno, uvalio im je mnogo više – i onima koji bi fantastiku, i onima koji je se klone. Ispao je to prilično nespretan roman. Međutim, desetak godina ranije, Benks se već oprobao u istoj igri, samo sa većim uspehom. Song of Stone je roman o apokalipsi, onakav kakav bi napisao mejnstrimaš kada bi mu se prohtelo da zaluta u žanr. Stoga cela fora da izbaci srednje slovo iz imena (oznaku za Benksa–fantastičara) ima smisla. Opšti rat stoji u pozadini drame nekolicine likova, niti mu se zna uzrok, niti su jasne posledice, osim onih koje protagonisti osete sopstvenim čulima: apokalipsa je neodređena, vreme njenog dešavanja je bilo kada, mesto bilo gde. Ona je sredstvo pomoću kojeg na videlo izlaze najskrivenije, najperverznije, najmračnije ljudske osobine. Ona je kontrolisano, eksperimentalno okruženje. Kako knjiga odmiče, tako je sve jasnije da srećnog kraja ne može biti (posle svega, nismo sigurni ni da ga želimo) i Benks nam pruža to poslednje mazohističko zadovoljstvo. Song of Stone je jedna od najružnijih knjiga koje sam pročitao, isto tako i jedna od boljih.

URSULA K. LEGUIN: POWERS (2007) (ANNALS OF THE WESTERN SHORE)

Svaka od tri knjige stoji za sebe, a zajedno su vezane u čvor koji drži čitav jedan univerzum zajedno. Ursulina fantastika ni u njenim ranim radovima nije mogla da se uporedi sa drugim “fentazijima“, a kamoli sada, kada su joj reči tako snažne da poprimaju magijsko dejstvo. Kad god sam posle silnog klimanja glavom, smejanja, otpuhivanja, mrštenja i brisanja znoja sa čela nad stotinama stranica ispisanih na tuđem jeziku uzeo neku od ovih knjiga, pitao bih se šta sam to kog đavola sve vreme radio.
Na mom (nezavršenom) fakultetu težina teksta za prevod se među studentima uvek merila količinom nepoznatih reči. U tom svetlu, Ursula piše najlakše štivo na svetu – na preko šest stotina stranica nema nijedne nepoznate reči, štaviše, kao da nema nijedne dugačke reči – i voleo bih da pokušate, samo pokušate tako da pišete. Ja se još ne usuđujem.
Ursula nam iznova i iznova pokazuje pravu vrednost reči, onih jednostavnih, običnih, neprimetnih, sitnih ciglica od kojih je sagrađen svet.

JAMES SALLIS: SALT RIVER (2007)

O Salisu i ovom romanu sam već pisao, stoga: vidi dole.

Gosti dolaze sa najrazličitijih strana. Sećam se jednog para koji je živeo u Venusportu, neverovatni ljudi: živeli kao psi, a opet bili veseli i nasmejani, puni života. Poznavao sam i tipa iz Lauela, na Marsu: pilot, samac, stari šmeker. Nijedna mu nije odolela. Vraški je umeo da zabavi doživljajima iz kokpita letelica kojima je upravljao. Tu su onda najamnici sa Kolonija; uglavnom rudari i svemirski mehaničari, ali i razni sitni prodavci magle i lake zabave koji idu uz njih, reparatori opreme, lopovi, muzičari lutalice, avanturisti najrazličitijih kalibara, žene u potrazi za dijamantskim asteroidima i muškarci koji znaju njihove lokacije, probisveti u potrazi za ženama plave kože i jeftinim provodom na Planetama plezira, naučnici koji proveravaju sumanute teorije na obodu crne rupe, moćnici koji ih plaćaju ne bi li jednog dana stavili uzde na osnovne sile univerzuma.

Baš ih ima raznih.

I svi me oni, kada dođu, pitaju isto: “Je li, kako je kod tebe? Čuli smo, bilo je gusto. Je li sada sve u redu?“

“Naravno da je u redu“, zbrzam ja. “A ako i nije – biće. Nego, pričajte vi meni“, pozivam ih, vučem za rukav. “Koji su najnoviji tračevi iz galaksije? Kakva je moda na Tau Cetiju, noćni život na Cisaldi, šta kažu top liste na Radio pulsaru?“

I oni mi, puni utisaka, pričaju do kasno u noć, dok se gore, među zvezdama, gase neispunjene želje.

Srećni vam svima praznici.

Živeli!

Sneg nas je pratio kao kišni oblak Džim Kerija u Trumanovom šouu. Pravda nas je najavila. Domaćini su nas opskrbili ićem i pićem. Petar Petrović je hipnotisao publiku projekcijama direktno iz ida. Ipak, kao da su nas slušali…

Turneja se nastavlja, ho, ho, ho: prvo Subotica, 25. decembar, art bioskop Lifka, pa malo da slavimo neumitan protok vremena, pa Pančevo, 25 januar, mala scena Kulturnog centra. U međuvremenu možda – a posle sigurno – bude još nastupa. Čuće se.

Ho, ho, ho…

svi prazni prostori deo su istog ogromnog praznog prostora, šupljine ka kojoj M teži svaki put kada usni. litice sa kojih se, raširenih ruku, otiskuje u bezdan znale su da se pretvore u džinovske ringišpile sa čijih sedišta ispada i, uhvativši momenat, leti daleko, daleko… ili da postanu oblaci, beli kao posteljina. ispod njih bilo bi more, svetloplavo i namreškano, polje procvalih talasa. M je uvek mislila da će dodirnuti njegovu površinu i čuti talase kako se lome, ali se budila pre nego što bi stigla do vode… jedno vreme nije sanjala ništa. i to ništa bilo je šupljina, ali o njoj nije imala nikakvo mišljenje, osim što je znala da raste iznutra. ništa uvek ima oštre zube i otkida velike komade, sve dok od čoveka ne ostane samo koža, tako da je M pustila da je šupljina jede i jede. ali, kada je stigla do srca, zubi su joj se istupili i M oseti samo malu nepravilnost u ritmu… M je sinoć usnila san, bila je u tržnom centru, sa nepoznatim muškarcem, i popeli su se na poslednji nivo, odakle je pucao pogled na donje spratove i veliku fontanu u prizemlju. M je razgledala izloge sa muškarcem, ali je jedan njen deo sve vreme skakao u ponor i padao i padao, pljuskajući otvorenim dlanom po bistroj, ledenoj vodi.

Novi Sad je bio hladan. Mislim, napolju je bilo hladno, a u knjižari Delfi je ono ljudi što se usudilo da dođe po kijametu napravilo toplu atmosferu. Naši sad već stari drugari RAV i Džek su nas čekali napolju, dok smo mi momcima i devojkama umetnutim među štandove sa knjigama poput novogodišnjih ukrasa pričali o tri knjige. Bilo je onih koji su stigli sat vremena pre nas, zbog neobične greške na plakatu u izlogu knjižare, bilo je onih koji su mislili da kasne, pa stigli taman na vreme, bilo je onih koji su se vrzmali između gondola kao da biraju šta će da pazare, da bi se u trenutku preobrazili u pomne slušače. Bilo je aplauza nakon čitanja. Bilo je pitanja iz publike, bilo je čak i fotografisanja sa najiskusnijim od nas.
Posle nam se pridružio drugar Džek, doveli ga Bora i Maja iz Čarobne knjige, a onda i RAV, koji voli dobru muziku.
Na putu ka Beogradu, ledeni vetar je unutrašnjost kabine učinio još prijatnijom. Dok smo sabirali utiske, noć se, što kaže Oto, zaista krojila po meri sna.

Za sve zainteresovane za ovaj naš mali cirkus, obaveštenje: termin za Novi Sad je promenjen! Neće biti u petak, već u ponedeljak, 13. decembra, u knjižari Delfi, s početkom u 19h.

Rekli su sneg pred vikend, pa reko da se ne maltretirate…

Usput, Goran je ovde napisao lep ekološki blog. Pominje svašta, pa i Senku.

Nismo razbili flašu o Goranov RAV4 kad smo kretali iz Beograda za Niš i Leskovac, ali to ne znači da nektar nije potekao. Domaćini u oba grada su se svojski potrudili da nas ugoste, tako da mi je sada veoma teško da saberem utiske. Delom zbog toga što su svi pozitivni, pa ne znam kojim redom da ih iznesem, a delom i zato što krvni sudovi prekovremeno snabdevaju krizno područje gastro-intestinalnog trakta.

Lenj sam da prepričavam.
Lenj sam da čitam, pišem, slušam muziku… Dobro, može Springstin.

Obećavam, uradiću to sledeći put. Do kraja meseca nas očekuju Novi Sad i Subotica. A posle praznika još gradova, videćemo kojim redosledom.

Do tada, pročitajte šta je Oto napisao o vikendu na jugu. Sve je istina.

U subotu, 4. decembra, zateći ću se sticajem srećnih okolnosti na niškom sajmu knjiga, na zajedničkom štandu izdavačkih kuća Utopija i Čarobna knjiga. Od 13 do 14 sati, držaću zanimljivo dizajniranu hemijsku olovku u ruci. Koga bude zanimalo kako to izgleda, nek’ svrati. Vest o svemu tome možete pročitati i ovde.

Naravno, pratite i vesti o našoj maloj turneji (vidi dole).
Uzdravlje.